ОТАЦ СЕ НЕ РАЂА – ОТАЦ СЕ СТВАРА: Исповест психолога о највећој породичној обмани

Звучи једноставно, готово утешно, све док се не постави право питање – да ли се, док се веза тек гради, уопште може наслутити какав ће отац једног дана постати мушкарац који седи преко пута нас за столом, са својим манама, својим тврдоглавим ћутањем и својим ситним, наизглед безопасним лошим навикама?

Одговор једног од најугледнијих руских породичних психолога је непријатно искрен – једва, и то само ако смо спремни да себе заварамо много мање него што то обично радимо.

Тим питањем почиње једна од најозбиљнијих епизода подкаста посвећеног свесном мајчинству, у којој се, без увијања, сецира мит о оцу као „помоћнику“, разоткрива механизам безусловног прихватања и објашњава зашто страх, а не љубав, најчешће одређује колико ће се неки мушкарац уопште усудити да буде отац.

Тест из огледала: како препознати будућег оца пре него што постане отац

Гост емисије је Александар Колмановски, московски психолог-консултант, предавач и педагог чије искуство од преко три деценије обухвата више од двадесет хиљада породичних консултација.

Дипломирао је молекуларну биологију на Московском државном универзитету „Ломоносов“, потом завршио и студије психологије на истој институцији, где данас предаје курс посвећен психологији односа.

Његов професионални пут није био ограничен на удобност консултантске канцеларије – учествовао је у психолошкој помоћи жртвама терористичког напада у Беслану 2004. године, радио је у Цхинвалију након оружаног сукоба у Јужној Осетији, а деценијама је волонтирао у онколошком центру за децу „Блохин“ у Москви. Водио је и радијску емисију „Само за одрасле“, а данас руководи центром за психосоцијалну рехабилитацију „Наш живот“.

Колмановски тврди да је готово немогуће, док веза тек почиње, тачно предвидети какав ће неко постати родитељ – чак ни сам мушкарац то унапред не зна. Уместо прорицања, он предлаже необичну, готово терапијску вежбу: замислити партнера као сопствено прво дете и осмотрити сопствену реакцију на његове мане.

Ако те мане изазивају спонтано раздражење и нелагоду, поручује психолог, нема места илузији да ће се „навикнути једно на друго“ када се појави беба – јер исто оно што данас нервира код партнера за пар година ће, у још оштријем издању, испољавати и сопствено дете у пубертету.

Права суштина родитељства, тврди Колмановски, не лежи у томе ко ће обезбеђивати новац, а ко мењати пелене, већ у нечему много дубљем – у такозваном безусловном прихватању. То не значи одобравање сваког дететовог поступка, већ способност да се реагује на осећања која стоје иза понашања, а не на сâмо понашање. Дете које уместо разумевања стално наилази на незадовољство и грдњу, упозорава психолог, гради унутрашњу слику о себи као о неком ко није довољно добар, а не вештину да своје поступке исправи.

Одговорност уместо херојства – шта заправо значи „добар отац“

Када је реч о идеалној слици оца, Колмановски је јасан – добар отац је, пре свега, добар човек, а његова основна врлина јесте одговорност. Не у смислу патетичног самопожртвовања, већ у свакодневном, готово неупадљивом преузимању последица сопствених одлука. Мушкарац који, када нешто крене по злу код куће, прво пита шта је он могао другачије да уради, уместо да тражи кривца, према овом схватању, управо демонстрира детету како изгледа зрела мушкост.

Посебно занимљива је теза да не постоји ништа што отац детету може дати, а мајка не може – укључујући такозвано „мушко друштво“ као наводно јединствен извор вредности за дечаке. Разлика између мушких и женских разговора, објашњава психолог, није у дубини, већ у фокусу: женски разговори се, без обзира на тему, готово увек на крају своде на осећања, док се мушки задржавају на чињеницама.

Оно што мајка може да пружи детету, чак и без оца у кући, јесте управо то садржајно, несуђено разумевање мушких слабости – увид да отац није одсутан зато што је хладан или равнодушан, већ зато што нема унутрашњи ресурс, јер је и сам, као дете, био недовољно вољен.

Зашто тата није „помоћник“, али подела улога ипак постоји

Водитељка разговора, Вероника Кручинска, међународни консултант за дечији сан и ауторка подкаста посвећеног свесном мајчинству, директно поставља питање које мучи многе мајке – да ли је модерна идеја да отац није помоћник, већ равноправни родитељ, уопште одржива када су економске и временске околности у породици најчешће драстично различите. Колмановски одговара да никаква „посебна мушка или женска улога“ не постоји као суштинска категорија – постоји само човек и човек, а свака вештачка подела на „ловца“ и „куварицу“ прати унутрашње напрезање.

Уместо мерења ко је колико пута мењао пелену, психолог предлаже потпуно другачији принцип – да се према партнеру односимо са жаљењем, а не са потраживањем. Када мушкарац дође кући исцрпљен, а жена исто тако уморна од целодневног рада са дететом, обострано признање сопственог недостатка снаге, изговорено без оптужбе, по његовом мишљењу чини више за однос него било који договор о „равноправним обавезама“.

Посебно провокативна је теза да жена, својим понашањем, дословно „ствара“ оца од мушкарца. Дозирано, стрпљиво укључивање партнера у бригу о детету – уз захвалност уместо критике – код мушкарца постепено гради осећај родитељске компетентности, док га стално потцењивање и „боцкање“ гура даље од детета, а не ближе њему.

Када тата виче: страх, а не ауторитет

Један од најупечатљивијих делова разговора тиче се тренутака када отац не издржи дечију хистерију или плач. Колмановски упозорава да слика оца као последње, застрашујуће инстанце – оног чувеног „све ћу испричати тати“ – код детета не изазива поштовање, већ искључиво страх, а страх, подсећа он, парализује вишу психу и покреће искључиво примитивне механизме борбе или бекства.

Решење, према његовим речима, поново лежи на мајци – не у смислу да брани дете од оца, већ да оцу, у том тренутку беспомоћности, упути разумевање уместо прекора. Реченица попут „тешко ти је са њим, зар не“, изговорена без ироније, према психологу делује терапеутски и, кап по кап, гради код мушкарца прво искуство да је прихваћен чак и у својој најгорој верзији – а управо та врста искуства, тврди он, једини је пут ка промени.

Развод без рушења детета – и границе улоге очуха

Разговор се природно помера и ка болнијој теми – разводу. Колмановски отворено тврди да однос никада не треба одржавати „због деце“, јер деци није потребан брак родитеља, већ добар однос између њих, чак и када живе одвојено. Трауму, упозорава он, не ствара развод сам по себи, већ сукоб и непријатељство које му претходи – онај исти разговор иза зида кухиње који је, како каже, за дете одувек био најстрашнији звук детињства.

Критеријум за развод који предлаже није списак притужби, већ унутрашњи осећај да партнер није крив, али једноставно није успело – став који, парадоксално, штити и дете и будуће везе бивших партнера од горчине и неповерења.

Посебна пажња посвећена је и улози очуха, који, према психологовом савету, никада не сме осећати обавезу да воли партнеркино дете нити покушавати да замени биолошког оца. Мајка му, каже Колмановски, треба дати пуну слободу да се према детету понаша природно, без притиска да глуми приврженост коју не осећа, док истовремено треба пажљиво одржавати присуство правог оца у свакодневном животу породице, макар он био и далеко.

Признање и опрост 

Цела епизода, емитована у оквиру треће сезоне подкаста „Далај мама“, чији је аутор и водитељка Вероника Кручинска, на крају се своди на једну једину, готово терапеутску формулу – да ниједан родитељ свом детету не може пренети савршенство, али свако од њих може да му пренесе нешто неупоредиво вредније: искрено признање сопствене несавршености. 

На самом крају разговора, када је водитељка од госта затражила да једном реченицом сажме шта би сваки отац требало да поручи свом детету, одговор је био лишен сваке теорије и сведен на најпростију могућу исповест – опрости ми, дете моје, што нисам савршен. У тим речима, чини се, лежи читава филозофија коју је психолог градио током целог разговора: да родитељство није надметање у врлини, већ храброст да се пред дететом призна сопствена рањивост.

др Горан Дејановић