OVO NESVESNO RADE MNOGI RODITELJI Posledice se vide tek kad dete odraste

Određeni postupci roditelja deci se urezuju u sećanje, a njihov od‌jek ne prestaje ni u odraslom dobu. Takva iskustva oblikuju karakter, emocije i način na koji dete kasnije posmatra i gradi odnose.

Roditelji često nisu svesni da pojedine reči ili gestovi mogu biti presudni za dečje samopouzdanje i osećaj sigurnosti.

Osećaj napuštenosti ili zanemarivanja

Jedna od najtežih stvari za dete jeste osećaj da nije dovoljno važno. Kada roditelji usled posla, stresa ili drugih obaveza često izostaju ili nemaju vremena da posvete pažnju detetu, ono to može doživeti kao lično odbacivanje. Čak i kada roditelji veruju da rade „za dobrobit porodice“, dete to vidi kroz prizmu usamljenosti i nedostatka pažnje.

Ovaj osećaj stvara prazninu koja se teško popunjava, a često se prenosi i na odraslo doba. Deca koja su se osećala zanemareno kasnije mogu imati problem da veruju drugima, da se otvore u emotivnim vezama i da veruju da zaslužuju ljubav. To može dovesti do nesigurnosti, straha od napuštanja i stalne potrebe za dokazivanjem u odnosima.

Kritike koje bole više od greške

Kritika može biti korisna ako podstiče dete da se trudi i razvija. Međutim, kada se pretvori u ponižavanje, uvrede ili stalno isticanje nedostataka, dete to doživljava kao napad na sopstvenu vrednost. Rečenice poput „nikada nećeš uspeti“ ili „zašto uvek sve radiš pogrešno“ ureziju se mnogo dublje nego što roditelji misle.

Takve reči ostavljaju rane koje traju duže od trenutka same greške. Deca ih pamte, preispituju i često nose u sebi osećaj da nikada nisu dovoljno dobra. Umesto da budu motivisana, postaju nesigurna i povučena. Ovakve kritike ne samo da narušavaju samopouzdanje, već stvaraju i unutrašnji glas koji ih kasnije u životu sputava i potkopava svaki uspeh.

Nepravda i poređenja

Roditelji ponekad nesvesno upoređuju decu sa drugima – braćom, sestrama ili vršnjacima. Iako im je namera da motivišu dete, efekat je često suprotan. Poređenja poput „zašto ne možeš biti kao tvoj brat“ ili „pogledaj koliko je ona bolja od tebe“ ostavljaju snažan osećaj nepravde.

Posebno bolno je kada jedno dete oseća da roditelji više vole ili više cene drugo. Takve situacije stvaraju trajnu sumnju u ljubav roditelja i osećaj da mora da se takmiči za pažnju. Umesto sigurnosti i topline doma, dete tada doživljava porodicu kao teren za rivalstvo. Ovaj osećaj se kasnije pretvara u trajnu nesigurnost i teškoće u poverenju – jer ono što je trebalo da bude sigurna luka, postalo je izvor bola.