ОВО НЕСВЕСНО РАДЕ МНОГИ РОДИТЕЉИ Последице се виде тек кад дете одрасте
Однос између родитеља и деце темељи се на љубави, поверењу и подршци. Ипак, чак и у породицама пуним топлине постоје тренуци који остављају дубок траг.
Одређени поступци родитеља деци се урезују у сећање, а њихов одјек не престаје ни у одраслом добу. Таква искуства обликују карактер, емоције и начин на који дете касније посматра и гради односе.
Родитељи често нису свесни да поједине речи или гестови могу бити пресудни за дечје самопоуздање и осећај сигурности.
Осећај напуштености или занемаривања
Једна од најтежих ствари за дете јесте осећај да није довољно важно. Када родитељи услед посла, стреса или других обавеза често изостају или немају времена да посвете пажњу детету, оно то може доживети као лично одбацивање. Чак и када родитељи верују да раде „за добробит породице“, дете то види кроз призму усамљености и недостатка пажње.
Овај осећај ствара празнину која се тешко попуњава, а често се преноси и на одрасло доба. Деца која су се осећала занемарено касније могу имати проблем да верују другима, да се отворе у емотивним везама и да верују да заслужују љубав. То може довести до несигурности, страха од напуштања и сталне потребе за доказивањем у односима.
Критике које боле више од грешке
Критика може бити корисна ако подстиче дете да се труди и развија. Међутим, када се претвори у понижавање, увреде или стално истицање недостатака, дете то доживљава као напад на сопствену вредност. Реченице попут „никада нећеш успети“ или „зашто увек све радиш погрешно“ урезију се много дубље него што родитељи мисле.
Такве речи остављају ране које трају дуже од тренутка саме грешке. Деца их памте, преиспитују и често носе у себи осећај да никада нису довољно добра. Уместо да буду мотивисана, постају несигурна и повучена. Овакве критике не само да нарушавају самопоуздање, већ стварају и унутрашњи глас који их касније у животу спутава и поткопава сваки успех.
Неправда и поређења
Родитељи понекад несвесно упоређују децу са другима – браћом, сестрама или вршњацима. Иако им је намера да мотивишу дете, ефекат је често супротан. Поређења попут „зашто не можеш бити као твој брат“ или „погледај колико је она боља од тебе“ остављају снажан осећај неправде.
Посебно болно је када једно дете осећа да родитељи више воле или више цене друго. Такве ситуације стварају трајну сумњу у љубав родитеља и осећај да мора да се такмичи за пажњу. Уместо сигурности и топлине дома, дете тада доживљава породицу као терен за ривалство. Овај осећај се касније претвара у трајну несигурност и тешкоће у поверењу – јер оно што је требало да буде сигурна лука, постало је извор бола.
