PARIŽANI GA MOLILI DA OSTANE, A ON SE VRATIO U UŽICE Deda Đorđe i u 92. godini šije šajkače, kakve rado nose ne samo stari već i mladoženje

Ovaj vitalni Era sada gazi desetu deceniju života, ali i dalje ne odustaje od rada niti svog zanata. I dalje kroji i šije šajkače, šubare i šapke.

Ima svoju radnju u Užicu, ali ga i posetioci Zlatibora mogu videti i od njega nešta kupiti, jer ovom starini nije teško da svoj ručni rad prodaje na šetalištu na Kraljevom trgu.

Deda Đorđe na najbolji način pokazuje da su godine samo broj na papiru i da kad se radi ono što se voli, odlazak u penziju ne mora da znači napuštanje svoje profesije.

Zanat je izučio još davne 1949. godine i težak ispit položio pred tadašnjom stručnom komisijom. Od tog posleratnog vremena, pa sve do danas, Đorđe ne samo da je šio odela za Užičane, već su se njegove panatalone, ali i suknje, nosile u jednom od centara evropske mode, u Parizu.

- U Francusku sam otišao na odmor, da vidim ta svetla Pariza, ali sam zapazio oglas u kom su tražili krojača, pa sam se prijavio. Rekao sam im da sam Jugosloven, da imam zanat i da bih rado šio kod njih. Primili su me bez velikog ubeđivanja. Šio sam sve, muška i ženska odela, radio čak i po 14 sati, ali nisam se žalio. Dnevnica je bila dobra i zadovoljni smo bili i gazda i ja - kaže deda Đole za RINU.

Nudili su Parižani ovom Užičaninu da ostane u Parizu, ali Đorđe je ipak odlučio da se vrati u svoj rodni kraj, jer, kako kaže, tamo ne bi imao život, već bi mu za sva 24 sata, koliko traje dan, bili potrebni samo radno odelo i pidžama, a on tako nešto nije mogao da prihvati.

I tako je Đorđe šio za mnoge u Zlatiborskom okrugu, dolazili su kod njega na probe i šoping, ali s razvojem tekstilne industrije, posla za krojača bilo je sve manje, pa se ovaj vispreni Užičanin odlučio da šije ono što niko drugi neće - srpske šajkače.

Najpoznatija srpska kapa od davnina je čuvala srpske glave kako od bolesti, prirodnih nepogoda, tako i od ratnih poraza. Šajkača datira još od 18 veka, a kasnije se odomaćila u svakodnevnom životu, pa je uglavnom nose stariji muškarci u seoskim zajednicama. Užičanin Đorđe Jokić i u desetoj deceniji šije i kroji šajkače i za njega one nisu samo obične kape, već identitet srpskog roda.

- Šajkače, šubare i šapke najviše se kupuju na Saborima i vašarima, a ima i naših koji su se rasuli po čitavom svetu i vole da ih nose, tamo u tuđini. Njih nije sramota, a ovde , kod nas, nose ih najviše stariji, koji se ne odriču tradicije - kaže deda Đorđe.

Ono što posebno raduje jeste da se poslednjih godinu dana šajkače vraćaju na glave mladih.

- U poslednje vreme, mladenci i svatovi odlučuju se za šajkaču, pa neretko se dešava da se u svatove ide upravo sa našom nacionalnom kapom, što me posebno raduje jer tradicija i identitet srpskog roda najbolje se oslikava upravo kroz šajkaču - dodaje deda Đorđe.

Razvoj tehnologije  na mnoge zanatske radnje stavio je katanac, a u ulici gde je Đolova radionica, samo su retki opstali, a upravo ovaj vredni Užičanin poreklom iz zlatiborskog sela Kačer je jedan od njih. On čuva od zaborava ne samo srpske šajkače, već i stari zanat ali i našu tradiciju.