ПАРИЖАНИ ГА МОЛИЛИ ДА ОСТАНЕ, А ОН СЕ ВРАТИО У УЖИЦЕ Деда Ђорђе и у 92. години шије шајкаче, какве радо носе не само стари већ и младожење

Овај витални Ера сада гази десету деценију живота, али и даље не одустаје од рада нити свог заната. И даље кроји и шије шајкаче, шубаре и шапке.

Има своју радњу у Ужицу, али га и посетиоци Златибора могу видети и од њега нешта купити, јер овом старини није тешко да свој ручни рад продаје на шеталишту на Краљевом тргу.

Деда Ђорђе на најбољи начин показује да су године само број на папиру и да кад се ради оно што се воли, одлазак у пензију не мора да значи напуштање своје професије.

Занат је изучио још давне 1949. године и тежак испит положио пред тадашњом стручном комисијом. Од тог послератног времена, па све до данас, Ђорђе не само да је шио одела за Ужичане, већ су се његове панаталоне, али и сукње, носиле у једном од центара европске моде, у Паризу.

- У Француску сам отишао на одмор, да видим та светла Париза, али сам запазио оглас у ком су тражили кројача, па сам се пријавио. Рекао сам им да сам Југословен, да имам занат и да бих радо шио код њих. Примили су ме без великог убеђивања. Шио сам све, мушка и женска одела, радио чак и по 14 сати, али нисам се жалио. Дневница је била добра и задовољни смо били и газда и ја - каже деда Ђоле за РИНУ.

Нудили су Парижани овом Ужичанину да остане у Паризу, али Ђорђе је ипак одлучио да се врати у свој родни крај, јер, како каже, тамо не би имао живот, већ би му за сва 24 сата, колико траје дан, били потребни само радно одело и пиџама, а он тако нешто није могао да прихвати.

И тако је Ђорђе шио за многе у Златиборском округу, долазили су код њега на пробе и шопинг, али с развојем текстилне индустрије, посла за кројача било је све мање, па се овај виспрени Ужичанин одлучио да шије оно што нико други неће - српске шајкаче.

Најпознатија српска капа од давнина је чувала српске главе како од болести, природних непогода, тако и од ратних пораза. Шајкача датира још од 18 века, а касније се одомаћила у свакодневном животу, па је углавном носе старији мушкарци у сеоским заједницама. Ужичанин Ђорђе Јокић и у десетој деценији шије и кроји шајкаче и за њега оне нису само обичне капе, већ идентитет српског рода.

- Шајкаче, шубаре и шапке највише се купују на Саборима и вашарима, а има и наших који су се расули по читавом свету и воле да их носе, тамо у туђини. Њих није срамота, а овде , код нас, носе их највише старији, који се не одричу традиције - каже деда Ђорђе.

Оно што посебно радује јесте да се последњих годину дана шајкаче враћају на главе младих.

- У последње време, младенци и сватови одлучују се за шајкачу, па неретко се дешава да се у сватове иде управо са нашом националном капом, што ме посебно радује јер традиција и идентитет српског рода најбоље се осликава управо кроз шајкачу - додаје деда Ђорђе.

Развој технологије  на многе занатске радње ставио је катанац, а у улици где је Ђолова радионица, само су ретки опстали, а управо овај вредни Ужичанин пореклом из златиборског села Качер је један од њих. Он чува од заборава не само српске шајкаче, већ и стари занат али и нашу традицију.