"Sama sam sebi obrijala glavu" OVAKO JE PREMINULA LIDIJA MANIĆ GOVORILA O BORBI S OPAKOM BOLEŠĆU: Početkom korone saznala sam da bolujem od raka SAMO SAM OSETILA JAK BOL U STOMAKU

Ostala je upamćena kao jedna od najlepših žena sa prostora bivše Jugoslavije koja je osvojila prestižnu svetsku titulu lepote, ali i kao dugogodišnja, izuzetno cenjena novinarka.

Lidija je u aprilu 2025. u ispovesti za Kurir otvoreno govorila o svom životnom putu, karijeri, izazovima sa kojima se suočavala, otkrivajući detalje iz privatnog i profesionalnog života, kao i trenutke koji su joj bili najvažniji.
 

Početkom korone saznala sam da bolujem od raka. Moja majka je ceo život provela u zdravstvu i išla sam redovno na preglede. Osetila sam samo jak bol u stomaku. Sišla sam do privatne ordinacije u mojoj zgradi i doktorka mi je rekla: "Idite odmah do Višegradske." Bio je maj 2020. godine. Posle sedam dana sam operisana. Utvrđeno je posle na histopatološkom nalazu da je karcinom u pitanju i onda sam, naravno, imala terapiju od 25 zračenja na onkologiji... Posle terapija se to nekako smirilo.

Međutim, 2023. bolest se vratila. Moja mama je tada već blago ulazila u demenciju, tako da nisam mogla da imam komunikaciju na pravi način i da joj objasnim kroz šta prolazim. Ona se samo plašila da je ne ostavim i da ne ostane sama. Dok sam ja bila u bolnici, tih deset dana je bila kod brata u Obrenovcu i svaki dan me zvala telefonom i plakala da dođem kući. Nikako nije mogla da shvati šta se... Ja plačem sa one strane, ona plače. Meni je više u stvari bio šok 2023. godine kada sam uradila CT i kad sam saznala da se bolest vratila. Bilo je 28. novembra 2023. godine. Saopštili su mi da ponovo moram na hemioterapiju, a mama je tog dana preminula. Čudno sam se osećala i rekla sam: "Bože, dobro je što moja mama to neće doživeti, da vidi kroz šta prolazim." Teški su ti lomovi i terapije. Opada vam kosa. Sama sam zato sebi obrijala glavu.

Kako dalje
Ponovo sam sad radila CT i nisu se sklonile te fibrozne promene. Oni su mi predložili da 28. aprila ponovo idem na hemioterapiju. Ja sam pre neki dan otišla kod svoje doktorke, jer prosto negde mi se moje telo i organizam bunio protiv ove druge hemioterapije. Nisam mogla da prihvatim. Ne zato što ne verujem i što neću, nego jednostavno me odbija nešto. Ne znam zašto. Otišla sam kod svoje doktorke Lidije Pavlović da obavim razgovor. Ona je fantastičan lekar na onkologiji. I rekla sam joj: "Nemojte da se ljutite, ja ne mogu da dođem 28. aprila na ovu hemioterapiju, prosto me odbija." Jednu divnu rečenicu je tada rekla: "Naravno, Lidija, telo se sluša, telo diktira, slušamo ga šta nam govori i nemojte protiv toga. Za 20 dana mi se javite, uradićemo ponovo CT, da vidimo gde ste i napravićemo novi program." Nemam strah od smrti. Ne razmišljam, pravo da vam kažem, o tome, ali volela bih da, što kažu, još neko vreme, budem na ovom svetu, da se posvetim svojim prijateljima, drugovima, da mogu da komuniciram s njima i da radim svoju emisiju, što mi je relaksacija za dušu.

Poruka za kraj
U jednom delu svog života nisam sebe mnogo volela. I mislim da je prava poruka da čovek mora sebe da voli. Morate sebi da govorite da ste vi sebi najvažniji na ovom svetu. To je jedina i prava ispravna stvar. Znate, naučnici u Japanu su radili eksperimente s vodom, kako reaguje na ružne i lepe reči. Isto tako se ponašaju i naše ćelije. Morate da volite ljude, da verujete ljudima i morate da ih prihvatite onakve kakvi jesu i da ne pokušavate da ih menjate ni na koji način, piše Kurir.