"Сама сам себи обријала главу" ОВАКО ЈЕ ПРЕМИНУЛА ЛИДИЈА МАНИЋ ГОВОРИЛА О БОРБИ С ОПАКОМ БОЛЕШЋУ: Почетком короне сазнала сам да болујем од рака САМО САМ ОСЕТИЛА ЈАК БОЛ У СТОМАКУ

Остала је упамћена као једна од најлепших жена са простора бивше Југославије која је освојила престижну светску титулу лепоте, али и као дугогодишња, изузетно цењена новинарка.

Лидија је у априлу 2025. у исповести за Курир отворено говорила о свом животном путу, каријери, изазовима са којима се суочавала, откривајући детаље из приватног и професионалног живота, као и тренутке који су јој били најважнији.
 

Почетком короне сазнала сам да болујем од рака. Моја мајка је цео живот провела у здравству и ишла сам редовно на прегледе. Осетила сам само јак бол у стомаку. Сишла сам до приватне ординације у мојој згради и докторка ми је рекла: "Идите одмах до Вишеградске." Био је мај 2020. године. После седам дана сам оперисана. Утврђено је после на хистопатолошком налазу да је карцином у питању и онда сам, наравно, имала терапију од 25 зрачења на онкологији... После терапија се то некако смирило.

Међутим, 2023. болест се вратила. Моја мама је тада већ благо улазила у деменцију, тако да нисам могла да имам комуникацију на прави начин и да јој објасним кроз шта пролазим. Она се само плашила да је не оставим и да не остане сама. Док сам ја била у болници, тих десет дана је била код брата у Обреновцу и сваки дан ме звала телефоном и плакала да дођем кући. Никако није могла да схвати шта се... Ја плачем са оне стране, она плаче. Мени је више у ствари био шок 2023. године када сам урадила ЦТ и кад сам сазнала да се болест вратила. Било је 28. новембра 2023. године. Саопштили су ми да поново морам на хемиотерапију, а мама је тог дана преминула. Чудно сам се осећала и рекла сам: "Боже, добро је што моја мама то неће доживети, да види кроз шта пролазим." Тешки су ти ломови и терапије. Опада вам коса. Сама сам зато себи обријала главу.

Како даље
Поново сам сад радила ЦТ и нису се склониле те фиброзне промене. Они су ми предложили да 28. априла поново идем на хемиотерапију. Ја сам пре неки дан отишла код своје докторке, јер просто негде ми се моје тело и организам бунио против ове друге хемиотерапије. Нисам могла да прихватим. Не зато што не верујем и што нећу, него једноставно ме одбија нешто. Не знам зашто. Отишла сам код своје докторке Лидије Павловић да обавим разговор. Она је фантастичан лекар на онкологији. И рекла сам јој: "Немојте да се љутите, ја не могу да дођем 28. априла на ову хемиотерапију, просто ме одбија." Једну дивну реченицу је тада рекла: "Наравно, Лидија, тело се слуша, тело диктира, слушамо га шта нам говори и немојте против тога. За 20 дана ми се јавите, урадићемо поново ЦТ, да видимо где сте и направићемо нови програм." Немам страх од смрти. Не размишљам, право да вам кажем, о томе, али волела бих да, што кажу, још неко време, будем на овом свету, да се посветим својим пријатељима, друговима, да могу да комуницирам с њима и да радим своју емисију, што ми је релаксација за душу.

Порука за крај
У једном делу свог живота нисам себе много волела. И мислим да је права порука да човек мора себе да воли. Морате себи да говорите да сте ви себи најважнији на овом свету. То је једина и права исправна ствар. Знате, научници у Јапану су радили експерименте с водом, како реагује на ружне и лепе речи. Исто тако се понашају и наше ћелије. Морате да волите људе, да верујете људима и морате да их прихватите онакве какви јесу и да не покушавате да их мењате ни на који начин, пише Курир.