ŠKOLA KOJA JE 25 GODINA BILA PRAZNA PONOVO RADI Sve radi jednog đaka prvaka – Monike i njene porodice koja se vratila u durmitorsko selo
Na proplancima veličanstvenog Durmitora ušuškalo se selo Mala Crna Gora. Nekada puno meštana i života, danas u njemu živi samo oko 15 stalnih stanovnika, a domaćinstva su uglavnom staračka.
Ipak, zahavljujući porodici Dakić selo oživljava, jer je nakon 25 godina zbog malene Monike, koja je ove jeseni krenula u prvi razred, ponovo otvoreno područno odeljenje OŠ „Dušan Obradović.
– Tata me dovozi svaki dan do škole, iako kuća nije mnogo daleko. Srećna sam, ali i malo tužna što nema još dece. Društvo mi pravi brat Maksim, koji će sledeće godine krenuti u prvi razred, pa ćemo biti zajedno. Najviše volim da crtam za sada, to mi je omiljeno u školi – rekla je za RINU Monika.
Na visini zadatka je i učitelj Željko Petrušić, koji putuje svaki dan od Nikšića do Male Crne Gore, delom čak i po makadamskom putu kako bi stigao i održao nastavu u ovoj udaljenoj školi koja je duže od dve decenije bila prazna.
– Monika je divno dete, pažljivo sluša i razume, vidi se da ima tu još malo treme, ali sve će to brzo proći. Rad sa ovako malim brojem đaka ima svoje prednosti i mane. Nedostatak druženja sa drugom decom svakako je nedostatak, ali ono što ne može da se meri jeste taj individualan rad sa đacima. Pažnja koja je usmerena samo na njih. Ja sam ovaj poziv rado prihvatio, iako nije lako svaki dan prelaziti tolike kilometre, ali ovo nije samo rad, ovo je jedna misija obrozavanja i novi tračak nade za samo selo – rekao je učitelj Željko.
Monikin otac Milorad dugo je živeo u Beogradu, a zatim i u Danilovgradu, a onda je odučio da se sa suprugom Ukrajinkom Irinom i njihovo dvoje dece vrati u rodno selo. On je u školi u koju sada ide Monika završio pet razreda, ali tada je sve bilo drugačije.
– Želeli smo da našoj deci pružimo zdravo detinjstvo u netaknutoj prirodi, da im prenesemo prave životne vrednosti i zato smo se vratili u Malu Crnu Goru pre nekoliko godina. Kada je došlo vreme da Monika krene u školu, razmišljali smo šta da radimo i pisali smo dopise i molbe da se ova škola u selu otvori. Naišli smo na veliko razumevanje svih, pre svega Ministarstva prosvete, koji su učinili sve da škola 1. septembra bude otvorena. Da se to nije desilo, verovatno bismo i mi razmišljali o preseljenju, ali sada više ne, jer imamo uslove koji su nam potrebni za ostanak na imanju predaka – kaže Milorad Dakić.
I možda baš priča i primer Dakića pokrenu i neke druge porodice da se vrate u selu, žive mirnim i zdravim životom i napune školu u Maloj Crnoj Gori.
