ШКОЛА КОЈА ЈЕ 25 ГОДИНА БИЛА ПРАЗНА ПОНОВО РАДИ Све ради једног ђака првака – Монике и њене породице која се вратила у дурмиторско село

Ипак, захављујући породици Дакић село оживљава, јер је након 25 година због малене Монике, која је ове јесени кренула у први разред,  поново отворено подручно одељење ОШ „Душан Обрадовић. 

– Тата ме довози сваки дан до школе, иако кућа није много далеко. Срећна сам, али и мало тужна што нема још деце. Друштво ми прави брат  Максим, који ће следеће године кренути у први разред, па ћемо бити заједно. Највише волим да цртам за сада, то ми је омиљено у школи – рекла је за РИНУ Моника.

На висини задатка је и учитељ Жељко Петрушић, који путује сваки дан од Никшића до Мале Црне Горе, делом чак и по макадамском путу како би стигао и одржао наставу у овој удаљеној школи која је дуже од две деценије била празна.

– Моника је дивно дете, пажљиво слуша и разуме, види се да има ту још мало треме, али све ће то брзо проћи. Рад са овако малим бројем ђака има своје предности и мане. Недостатак дружења са другом децом свакако је недостатак, али оно што не може да се мери јесте тај индивидуалан рад са ђацима. Пажња која је усмерена само на њих. Ја сам овај позив радо прихватио, иако није лако сваки дан прелазити толике километре, али ово није само рад, ово је једна мисија оброзавања и нови трачак наде за само село – рекао је учитељ Жељко.

Моникин отац Милорад дуго је живео у Београду, а затим и у Даниловграду, а онда је одучио да се са супругом Украјинком Ирином и њихово двоје деце врати у родно село. Он је у школи у коју сада иде Моника завршио пет разреда, али тада је све било другачије.

– Желели смо да нашој деци пружимо здраво детињство у нетакнутој природи, да им пренесемо праве животне вредности и зато смо се вратили у Малу Црну Гору пре неколико година. Када је дошло време да Моника крене у школу, размишљали смо шта да радимо и писали смо дописе и молбе да се ова школа у селу отвори. Наишли смо на велико разумевање свих, пре свега Министарства просвете, који су учинили све да школа 1. септембра буде отворена. Да се то није десило, вероватно бисмо и ми размишљали о пресељењу, али сада више не, јер имамо услове који су нам потребни за останак на имању предака – каже Милорад Дакић.

И можда баш прича и пример Дакића покрену и неке друге породице да се врате у селу, живе мирним и здравим животом и напуне школу у Малој Црној Гори.