SLAVIMO PREPODOBNOG SERAFIMA SAROVSKOG Veliki ruski svetitelj i čudotvorac svakodnevno primao hiljade ljudi koji su tražili utehu i spasenje
Srpska pravoslavna crkva danas obeležava praznik Prepodobnog Serafima Sarovskog, velikog ruskog svetitelja i čudotvorca.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju praznik posvećen Prepodobnom Serafimu Sarovskom, jednog od najpoštovanijih svetitelja Ruske pravoslavne crkve.
Serafim Sarovski ostao je upamćen kao veliki podvižnik, prozorljivac i čudotvorac, čovek duboke vere i izuzetne duhovne snage. Još za života bio je slavljen kao svet, a njegov uticaj daleko je prevazilazio granice manastira u kojem je živeo.
Obdaren darovima koje mu je, po veri Crkve, Bog podario – darom prozorljivosti, isceljenja i činjenja čudesa – starac Serafim je primao ljude svih staleža. Razgovarao je sa monasima i narodom, a njegove reči, izgovarane sa blagom snagom i iskrenom ljubavlju, doticale su i najtvrđa srca. S posebnom pažnjom pomagao je svima koji su mu se obraćali, lečeći kako duševne, tako i telesne rane. Njegova slava bila je tolika da je, prema svedočanstvima, svakodnevno primao i do dve hiljade ljudi koji su dolazili po savet, utehu, isceljenje ili blagoslov. I pored toga, ostao je primer istinske smernosti, nazivajući sebe ''ubogim Serafimom'', čak i onda kada ga je narod već smatrao svetim.
Na pitanje o smislu ljudskog života, Serafim Sarovski je odgovorio jednostavno i duboko: ''Vraćanje u naručje Oca Nebeskog.''
Svoj zemaljski put završio je 14. januara 1833. godine. Pronađen je u molitvenom položaju, klečeći pred ikonom Presvete Bogorodice ''Umilenje'', u beloj monaškoj odori, sa krstom oko vrata i rukama prekrštenim na grudima – baš onako kako je proveo i veći deo svog života, u tihoj i neprestanoj molitvi.
Srpska pravoslavna crkva praznuje Prepodobnog Serafima Sarovskog 15. januara po gregorijanskom kalendaru. Iako je tokom života pomagao bezbrojnim ljudima, njegovo duhovno nasleđe živi i danas kroz pouke koje je ostavio, a naročito kroz njegove savete o očuvanju unutrašnjeg mira:
''Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba vazdušnih i zemnih duhova: Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih.''
''Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: ''U miru je mesto Njegovo''.''
''Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: ''Naš je život na Nebesima''.''
''Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli.''
''Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: 'Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole.' I reči Gospodnje: ''Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega''.''
''Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti Svoje, govoreći: ''Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam''. O njemu takođe govori i Apostol: ''I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli vaše u Isusu Hristu''.''
''Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: ''Gospode Bože naš! Daj nam mir''!''
