СЛАВИМО ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ Велики руски светитељ и чудотворац свакодневно примао хиљаде људи који су тражили утеху и спасење
Српска православна црква данас обележава празник Преподобног Серафима Саровског, великог руског светитеља и чудотворца.
Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник посвећен Преподобном Серафиму Саровском, једног од најпоштованијих светитеља Руске православне цркве.
Серафим Саровски остао је упамћен као велики подвижник, прозорљивац и чудотворац, човек дубоке вере и изузетне духовне снаге. Још за живота био је слављен као свет, а његов утицај далеко је превазилазио границе манастира у којем је живео.
Обдарен даровима које му је, по вери Цркве, Бог подарио – даром прозорљивости, исцељења и чињења чудеса – старац Серафим је примао људе свих сталежа. Разговарао је са монасима и народом, а његове речи, изговаране са благом снагом и искреном љубављу, дотицале су и најтврђа срца. С посебном пажњом помагао је свима који су му се обраћали, лечећи како душевне, тако и телесне ране. Његова слава била је толика да је, према сведочанствима, свакодневно примао и до две хиљаде људи који су долазили по савет, утеху, исцељење или благослов. И поред тога, остао је пример истинске смерности, називајући себе ''убогим Серафимом'', чак и онда када га је народ већ сматрао светим.
На питање о смислу људског живота, Серафим Саровски је одговорио једноставно и дубоко: ''Враћање у наручје Оца Небеског.''
Свој земаљски пут завршио је 14. јануара 1833. године. Пронађен је у молитвеном положају, клечећи пред иконом Пресвете Богородице ''Умилење'', у белој монашкој одори, са крстом око врата и рукама прекрштеним на грудима – баш онако како је провео и већи део свог живота, у тихој и непрестаној молитви.
Српска православна црква празнује Преподобног Серафима Саровског 15. јануара по грегоријанском календару. Иако је током живота помагао безбројним људима, његово духовно наслеђе живи и данас кроз поуке које је оставио, а нарочито кроз његове савете о очувању унутрашњег мира:
''Ништа на свету није боље од мира у Христу - у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних.''
''Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском - јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: ''У миру је место Његово''.''
''Може ли човек да се не радује, видећи сунце телесним очима? А колико већа радост настаје када човек унутарњим, (духовним), очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђелском радошћу. О томе је Апостол рекао: ''Наш је живот на Небесима''.''
''Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.''
''Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: 'Нека не излазе из уста ваших речи охоле.' И речи Господње: ''Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега''.''
''Овај мир је као неко бесцен-благо Господ оставио ученицима Својим уочи смрти Своје, говорећи: ''Мир вам остављам, мир Свој дајем вам''. О њему такође говори и Апостол: ''И мир Божији који превасходи сваки ум, нека сачува срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу''.''
''Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: ''Господе Боже наш! Дај нам мир''!''
