TEMA „DNEVNIKA”: VELIKE PLJAČKE MUZEJA ILI KO TO TAMO KRADE REMEK-DELA… Ne čuvaju blago štap i kanap

Ništa ne sumnjajući, čuvar ih je pustio, a potom su ga policajci „uhapsili” kao potencijalnog sumnjivca, naredivši mu da dođe ispred pulta i legitimiše se, čime su ga udaljili od jedinog mesta gde je mogao da aktivira alarm. Zatim su mu naredili da pozove drugog čuvara i potom su ih obojicu vezali lisicama i zatvorili u podrum zalepivši im usta lepljivom trakom. A onda su lagano, gotovo sat i po, studiozno birali šta će da ukradu. Na kraju su iz muzej Gardner i otišao sa 13 umetničkih dela, uključujući Rembrantov autoportret, te njegova ulja „Dama i gospodin u crnom“ i „Hrist u oluji na Galilejskom jezeru“, jedini poznati morski pejzaž velikog holandskog majstora, zatim „Koncert“, jednu od samo 34 sačuvane slike Johanesa Vermera, te Maneovu sliku „Kod Tortonija“ i Degaov akvarel „Napuštanje padoka“. Vrednost ukradenih remek dela procenjuje se na više od 500 miliona dolara, čime to ostaje najveća pljačka umetnina u istoriji. „Obično se ukradena remek-dela pronalaze ubrzo nakon krađe ili generaciju kasnije“, optimističan je bio šef obezbeđenja muzeja Entoni Amor. 

U slučaju tih slika nije se proslavio, jer od Rembranta i društva i dalje ni traga ni glasa, ali je pogodio kada je reč o pljački koja se dogodila dve godine kasnije, na sasvim drugom kraju sveta. Čuvena slika Vlaha Bukovca „Blagoveštenski sabor u Sremskim Karlovcima 1861” bila je od 1968. izložena u okviru stalne postavke stilskog nameštaja u Dvorcu porodice Dunđerski u Čelarevu. I u tom depandansu Muzeja Vojvodine ostala je sve do noći između 27. i 28. novembra 1993, kada je zajedno sa još tri slike i jednim peharom od srebra – ukradena.  O ovom delu od izuzetnog značaja za istoriju srpskog naroda praktično nije bilo nikakvih saznanja pune dve decenije, odnosno sve do jula 2014, kada je do Muzeja Vojvodine stigla informacija da se „Blagoveštenski sabor” navodno nalazi u Sloveniji. Taj se trag, međutim, vrlo brzo ohladio, a onda je, sedam godina kasnije, u martu 2021, slika odjednom, preko posrednika iz Švajcarske, ponuđena na otkup, i to Galeriji Matice srpske.

I dalje nije jasno da li je taj posrednik bio potpuni moron, budući da je ukradenu nacionalnu ikonu pokušao da proda nacionalnoj instituciji, ili zaista nije znao da je slika ukradena (što je malo verovatno), tek iz GMS su odmah obavestili Muzej Vojvodine i policiju. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a, Tužilaštvo za organizovani kriminal Srbije i Javno tužilaštva II kantona Cirih udružili su snage i nakon akcije, koja je na momente čak imala elemente odličnog trilera – počev od ulaska srpskog policijskog inspektora u ulogu istoričara umetnosti, pa nadalje – slika je konačno pronađena i zaplenjena u najvećem švajcarskom gradu, a posrednik je završio iza rešetaka. No, time saga nije završena, već su se tek nakon okočanja postupka, koji su vodila tužilaštva u Cirihu i Beogradu, stekli uslovi da slika bude vraćena u zemlju i, nakon što je Pokrajinska vlada obezbedila sredstva za transport, od 16. avgusta 2022. godine „Blagoveštenski sabor” ponovo je u Muzeju Vojvodine.

Nažalost, daleko od toga da je ovim iscrpljen spisak krađa umetnina. Zapravo, tih nesrećnih devedesetih godina prošlog veka lopovima kao da nije bilo dovoljno što su naveliko klepali umetnine po ratištima diljem bivše Jugoslavije – deo toga sada isplivava na raznim aukcijama – pljačkali su i kod kuće. Iako zvanično nisu delo iste ekipe, poharu u Čelarevu i onu koja će se dogoditi svega desetak dana kasnije u kapeli kaštela „Fantast” u Bečeju, puno je toga povezivalo – počev od toga da su oba zdanja, i dvorac i kapela pripadali porodici Dunđerski. Iz kapele je odneto pet od ukupno dvanaest ikona sa ikonostasa, koji je Uroš Predić oslikao za svog prijatelja Bogdana Dunđerskog: prestone ikone Isusa Hrista i Bogorodice sa Hristom, dve ikone sa figurama apostola, kao i ikona Molitve na Maslinovoj gori. Prve četiri su završile kod jednog uramljivača u Beogradu, a njemu ih je prodao čuveni golman Petar Borota, koji će kasnije tokom istrage tvrditi da nije imao pojma da su ukradene. Tek, nakon policijske akcije, ikone su vraćene – sve sem poslednje, kojoj se izgubio svaki trag. A onda su 11 godina kasnije iste te ikone ponovo ukradene – i nema ih do danas.

Umetnine su se kroz istoriju krale i, nažalost, krašće se. Katkad su to čak bile državne operacije – od organizovanog imperijalnog pelješenja Grčke i Egipta, do sistematičnog mažnjavanja po Evropi svega vrednog u režiji nacističke Nemačke – ali i oni pojedinačni slučajevi uglavnom su u pozadini krili poznatog naručioca, najčešće kolekcionara spremnog da izdašno plati kako bi, recimo, Rembrantov „Pejzaž sa kućicama”, koji je 1972. ukraden (uz još 17 slika, među kojima su bila i remek-dela Rubensa, Brojgela i Diaza) iz Muzeja likovnih umetnosti u Montrealu, držao na zidu spavaće sobe. 

U analima su, dakako, zabeleženi i slučajevi kada su iza velikih pljački stajali sitni lopovi, gotovo secikese, kojima se, eto, ukazala prilika da „urade nešto veliko”. Takav je, valja se setiti,  bio slučaj sa otuđenjem legendarne „Mona Lize” Leonarda da Vinčija. Vićenco Peruđa, italijanski emigrant u Parizu, čiji je najveći „uspeh” do tog 21. avusta 1911. eventualno bila krađa kokoške iz dvorišta kuće koju je uslužno molovao, ušao je oko 7 sati ujutru u Luvr kao radnik angažovan na čišćenju slika i stavljanju stakla. Međutim, kada je video da u Salonu Kare, gde je tada bila izložena „Mona Liza”, nema nikoga, skinuo je sliku sa zida, usput se oslobodio rama i stakla i umotano platno sakrio radničkom jaknom. Izaošao je iz muzeja kroz mirno zadnje dvorište i otišao kući. Tamo je ostavio sliku i – hladnokrvno se vratio na posao, pravdajući kašnjenje večernjim pijančenjem i jutarnjim mamurlukom. 

Da je Peruđa bio od onih vatrenih italijanskih nacionalnista kivnih što je remek-delo kompšije mu iz Vinčija završilo u Parizu, verovatno bi se Đokonda pojavila tek posle njegove smrti, a možda ni tad. Međutim, tanak s lovom, on će svega dve godine kasnije ponuditi Leonardov master-pis trgovcu umetninama u Firenci. Dakako, odmah je uhapšen, a „Mona Liza” se, nakon što je nakratko bila izložena u Italiji, vratila u Luvr. E sad, za razliku od Peruđe, kome se „samo” ukazala prilika, francuski konobar Stefan Brajtvizer je bio opsednut „lepom umetnošču” i između 1995. i 2001. krao je po umetničko delo u proseku svakih 15 dana. Do trenutka kada je uhapšen, ukrao ih je čak 239, pri čemu je, bar se tako hvalio policiji, svako mogao da nabroji po imenu. Njegova najvrednija krađa bila je slika Luke Kranaha Starijeg, koja je procenjena na oko 5,5 miliona funti. 

Po rečima Luke Kulića, vajara i višeg konzervatora u Galeriji Matice srpske, među kradljivacima umetnina ipak dominiraju dve kategorije: oni koji to rade za poznatog kupca, odnosno kradu neko delo po narudžbi, i oni drugi koji u pljačku muzeja kreću „za svoju dušu”, bilo da su (pomalo bolesni) ljubitelji umetnina, bilo što na to gledaju kao na izazov. U oba slučaja ukradene umetnine se ne pojavljuju na „tršištu”, te im je jako teško ući u trag. I sa velikom verovatnoćom se u jednu od ove dve kategorije može svrstati lopov koji je pre nekoliko godina iz Galerije Matice srpske odneo dva crteža Save Šumanovića.

– Pod krovom nacionalnih muzeja se čuvaju najveća blaga nacionalne umetnosti. Tako je i u našem slučaju, gde, pored GMS, i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu imaju više nego respektabilne zbirke koje se moraju posebno zaštititi, ne samo od kradljivaca nego i od drugih faktora koji bi mogli naneti neprocenjivu štetu – navodi Kulić. – Pored korišćenja video-nadzora i drugih gadžeta koje nudi savremena tehnologija, stepen bezbednosti se najčešće podiže pojačanim prisustvom radnika obezbeđenja. Naravno, to ima i svoje nuspojave, poput činjenice da se u takvim uslovima, kada ste obična publika, ne osećate baš naročito prijatno, jer to obezbeđenje najčešće nije baš senzitivno već na vas gledaju kao na mogućeg kriminalca, lopova ili vandala, i jedva čekaju da vam vide leđa, kako biste prestali da budete potencijalna pretnja.

– Živimo u eri visoke tehnologije i sve njene blagodeti bi trebalo primeniti kako bi se sačuvao materijal koji je pod našim krovom – kaže nam Čarna Milinković, direktorka Muzeja Vojvodine. – Mi, nažalost, generalno nemamo tu vrstu bezbednosti. Zgrada i izložbeni prostori zadovoljavaju određene bezbednosne standarde, ali uvek može i mora bolje. I to je nešto što nas čeka u narodnom periodu, da pri predstojećem renoviranju i rekonstrukciji objekta bezbednost dignemo na najviši mogući nivo. A ono što svi u međuvremenu možemo da uradimo, uz pojačanu pažnju, svakako je potpuna digitalizacija kompletnog materijala s kojim raspolažemo. I do sada su pravljeni precizni kartoni artefakata, ali digitalizacijom dobijamo i mogućnost međusobnog umrežavanje. Jer onda će svi znati, ukoliko se  ipak dogodi da neki od predmeta bude otuđen, kako on do u detalje izgleda, i čim se negde pojavi – upaliće se svi alarmi.  Uostalom, pitanje da li bi „Blagoveštenski sabor” Vlaha Bukovca bio iz Ciriha vraćen našem muzeju da nismo nedvosmisleno mogli da dokažemo kako je ta slika ukradena iz naše kolekcije. 

Miroslav Stajić