ТЕМА „ДНЕВНИКА”: ВЕЛИКЕ ПЉАЧКЕ МУЗЕЈА ИЛИ КО ТО ТАМО КРАДЕ РЕМЕК-ДЕЛА… Не чувају благо штап и канап

Ништа не сумњајући, чувар их је пустио, а потом су га полицајци „ухапсили” као потенцијалног сумњивца, наредивши му да дође испред пулта и легитимише се, чиме су га удаљили од јединог места где је могао да активира аларм. Затим су му наредили да позове другог чувара и потом су их обојицу везали лисицама и затворили у подрум залепивши им уста лепљивом траком. А онда су лагано, готово сат и по, студиозно бирали шта ће да украду. На крају су из музеј Гарднер и отишао са 13 уметничких дела, укључујући Рембрантов аутопортрет, те његова уља „Дама и господин у црном“ и „Христ у олуји на Галилејском језеру“, једини познати морски пејзаж великог холандског мајстора, затим „Концерт“, једну од само 34 сачуване слике Јоханеса Вермера, те Манеову слику „Код Тортонија“ и Дегаов акварел „Напуштање падока“. Вредност украдених ремек дела процењује се на више од 500 милиона долара, чиме то остаје највећа пљачка уметнина у историји. „Обично се украдена ремек-дела проналазе убрзо након крађе или генерацију касније“, оптимистичан је био шеф обезбеђења музеја Ентони Амор. 

У случају тих слика није се прославио, јер од Рембранта и друштва и даље ни трага ни гласа, али је погодио када је реч о пљачки која се догодила две године касније, на сасвим другом крају света. Чувена слика Влаха Буковца „Благовештенски сабор у Сремским Карловцима 1861” била је од 1968. изложена у оквиру сталне поставке стилског намештаја у Дворцу породице Дунђерски у Челареву. И у том депандансу Музеја Војводине остала је све до ноћи између 27. и 28. новембра 1993, када је заједно са још три слике и једним пехаром од сребра – украдена.  О овом делу од изузетног значаја за историју српског народа практично није било никаквих сазнања пуне две деценије, односно све до јула 2014, када је до Музеја Војводине стигла информација да се „Благовештенски сабор” наводно налази у Словенији. Тај се траг, међутим, врло брзо охладио, а онда је, седам година касније, у марту 2021, слика одједном, преко посредника из Швајцарске, понуђена на откуп, и то Галерији Матице српске.

И даље није јасно да ли је тај посредник био потпуни морон, будући да је украдену националну икону покушао да прода националној институцији, или заиста није знао да је слика украдена (што је мало вероватно), тек из ГМС су одмах обавестили Музеј Војводине и полицију. Служба за борбу против организованог криминала МУП-а, Тужилаштво за организовани криминал Србије и Јавно тужилаштва II кантона Цирих удружили су снаге и након акције, која је на моменте чак имала елементе одличног трилера – почев од уласка српског полицијског инспектора у улогу историчара уметности, па надаље – слика је коначно пронађена и заплењена у највећем швајцарском граду, а посредник је завршио иза решетака. Но, тиме сага није завршена, већ су се тек након окочања поступка, који су водила тужилаштва у Цириху и Београду, стекли услови да слика буде враћена у земљу и, након што је Покрајинска влада обезбедила средства за транспорт, од 16. августа 2022. године „Благовештенски сабор” поново је у Музеју Војводине.

Нажалост, далеко од тога да је овим исцрпљен списак крађа уметнина. Заправо, тих несрећних деведесетих година прошлог века лоповима као да није било довољно што су навелико клепали уметнине по ратиштима диљем бивше Југославије – део тога сада испливава на разним аукцијама – пљачкали су и код куће. Иако званично нису дело исте екипе, похару у Челареву и ону која ће се догодити свега десетак дана касније у капели каштела „Фантаст” у Бечеју, пуно је тога повезивало – почев од тога да су оба здања, и дворац и капела припадали породици Дунђерски. Из капеле је однето пет од укупно дванаест икона са иконостаса, који је Урош Предић осликао за свог пријатеља Богдана Дунђерског: престоне иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, две иконе са фигурама апостола, као и икона Молитве на Маслиновој гори. Прве четири су завршиле код једног урамљивача у Београду, а њему их је продао чувени голман Петар Борота, који ће касније током истраге тврдити да није имао појма да су украдене. Тек, након полицијске акције, иконе су враћене – све сем последње, којој се изгубио сваки траг. А онда су 11 година касније исте те иконе поново украдене – и нема их до данас.

Уметнине су се кроз историју крале и, нажалост, крашће се. Каткад су то чак биле државне операције – од организованог империјалног пељешења Грчке и Египта, до систематичног мажњавања по Европи свега вредног у режији нацистичке Немачке – али и они појединачни случајеви углавном су у позадини крили познатог наручиоца, најчешће колекционара спремног да издашно плати како би, рецимо, Рембрантов „Пејзаж са кућицама”, који је 1972. украден (уз још 17 слика, међу којима су била и ремек-дела Рубенса, Бројгела и Диаза) из Музеја ликовних уметности у Монтреалу, држао на зиду спаваће собе. 

У аналима су, дакако, забележени и случајеви када су иза великих пљачки стајали ситни лопови, готово сецикесе, којима се, ето, указала прилика да „ураде нешто велико”. Такав је, ваља се сетити,  био случај са отуђењем легендарне „Мона Лизе” Леонарда да Винчија. Вићенцо Перуђа, италијански емигрант у Паризу, чији је највећи „успех” до тог 21. авуста 1911. евентуално била крађа кокошке из дворишта куће коју је услужно моловао, ушао је око 7 сати ујутру у Лувр као радник ангажован на чишћењу слика и стављању стакла. Међутим, када је видео да у Салону Каре, где је тада била изложена „Мона Лиза”, нема никога, скинуо је слику са зида, успут се ослободио рама и стакла и умотано платно сакрио радничком јакном. Изаошао је из музеја кроз мирно задње двориште и отишао кући. Тамо је оставио слику и – хладнокрвно се вратио на посао, правдајући кашњење вечерњим пијанчењем и јутарњим мамурлуком. 

Да је Перуђа био од оних ватрених италијанских националниста кивних што је ремек-дело компшије му из Винчија завршило у Паризу, вероватно би се Ђоконда појавила тек после његове смрти, а можда ни тад. Међутим, танак с ловом, он ће свега две године касније понудити Леонардов мастер-пис трговцу уметнинама у Фиренци. Дакако, одмах је ухапшен, а „Мона Лиза” се, након што је накратко била изложена у Италији, вратила у Лувр. Е сад, за разлику од Перуђе, коме се „само” указала прилика, француски конобар Стефан Брајтвизер је био опседнут „лепом уметношчу” и између 1995. и 2001. крао је по уметничко дело у просеку сваких 15 дана. До тренутка када је ухапшен, украо их је чак 239, при чему је, бар се тако хвалио полицији, свако могао да наброји по имену. Његова највреднија крађа била је слика Луке Кранаха Старијег, која је процењена на око 5,5 милиона фунти. 

По речима Луке Кулића, вајара и вишег конзерватора у Галерији Матице српске, међу крадљивацима уметнина ипак доминирају две категорије: они који то раде за познатог купца, односно краду неко дело по наруџби, и они други који у пљачку музеја крећу „за своју душу”, било да су (помало болесни) љубитељи уметнина, било што на то гледају као на изазов. У оба случаја украдене уметнине се не појављују на „тршишту”, те им је јако тешко ући у траг. И са великом вероватноћом се у једну од ове две категорије може сврстати лопов који је пре неколико година из Галерије Матице српске однео два цртежа Саве Шумановића.

– Под кровом националних музеја се чувају највећа блага националне уметности. Тако је и у нашем случају, где, поред ГМС, и Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду имају више него респектабилне збирке које се морају посебно заштитити, не само од крадљиваца него и од других фактора који би могли нанети непроцењиву штету – наводи Кулић. – Поред коришћења видео-надзора и других гаџета које нуди савремена технологија, степен безбедности се најчешће подиже појачаним присуством радника обезбеђења. Наравно, то има и своје нуспојаве, попут чињенице да се у таквим условима, када сте обична публика, не осећате баш нарочито пријатно, јер то обезбеђење најчешће није баш сензитивно већ на вас гледају као на могућег криминалца, лопова или вандала, и једва чекају да вам виде леђа, како бисте престали да будете потенцијална претња.

– Живимо у ери високе технологије и све њене благодети би требало применити како би се сачувао материјал који је под нашим кровом – каже нам Чарна Милинковић, директорка Музеја Војводине. – Ми, нажалост, генерално немамо ту врсту безбедности. Зграда и изложбени простори задовољавају одређене безбедносне стандарде, али увек може и мора боље. И то је нешто што нас чека у народном периоду, да при предстојећем реновирању и реконструкцији објекта безбедност дигнемо на највиши могући ниво. А оно што сви у међувремену можемо да урадимо, уз појачану пажњу, свакако је потпуна дигитализација комплетног материјала с којим располажемо. И до сада су прављени прецизни картони артефаката, али дигитализацијом добијамо и могућност међусобног умрежавање. Јер онда ће сви знати, уколико се  ипак догоди да неки од предмета буде отуђен, како он до у детаље изгледа, и чим се негде појави – упалиће се сви аларми.  Уосталом, питање да ли би „Благовештенски сабор” Влаха Буковца био из Цириха враћен нашем музеју да нисмо недвосмислено могли да докажемо како је та слика украдена из наше колекције. 

Мирослав Стајић