(ФОТО) БЕЗ ЊИХ НЕ БИ БИЛО ДОБРЕ ДОМАЋЕ РАКИЈЕ Ненад чува породични занат и открива тајну свог посла
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Србија, земља међу шљивама. Та реченица, готово као народна изрека, носи у себи и слику казана који пуцкета у јесење предвечерје, а некада је та иста ватра горела до праскозорја у селима западне Србије. Јер, како да Србија буде земља међу шљивама ако нестане казанџијски занат?
Један од оних који не дозвољава да се тај пламен угаси јесте Ненад Старчевић из Прањана, млади домаћин који је казанџијски занат наследио од свог деде и данас га с поносом чува и преноси.
Његова прича спаја прошлост и садашњост, традицију и дружење, рад и уживање, баш онако како се то у западној Србији одувек чинило.
„Казанџијски занат сам научио још као мали. Покојни деда је радио тај посао цео живот, што за ушур, што за паре. Мени је све то било занимљиво, па сам лако научио. Данас се ређе долази у село, али због шљиве и ракије, имам разлога да се враћам. Драго ми је да могу да применим дедин занат, да имам добру ракију кад дођу пријатељи, рођаци, комшије. Ово за мене није само посао, ово је повод да се видимо и дружимо“, прича Ненад.
За њега, казанџијски занат није тежак, али захтева вољу, пажњу и љубав.
„Овај занат није тешко научити, али има доста посла. Ту су ватра, грање, дим, опечеш се, али кад имаш жељу и волиш то што радиш, спојиш лепо и корисно“, каже овај млади казанџија, који упркос савременом добу, не допушта да традиција ишчезне.
Ненад скромно додаје да не ради много, али довољно да одржи дух предака.
„Иако сам млад, не претерујем. Ово није мој казан, позајмљујем га од брата, а то се иначе наплаћује кроз ушур. Прошле недеље сам код њега пекао ракију, било је десет казана, сада он мени помаже. Можда укупно петнаест казана ове године, и то је довољно да се традиција не заборави и да ракија буде добра“, објашњава.
Ракија у српској традицији није само пиће, називају је мученицом, она је као симбол живота, од рођења до весеља, од славе до помена, а Ненад све то добро зна.
„Као и сваки занат, и овај мора да се воли. Није чист, тражи снагу и умешност. Као што тесар види дрво, тако ја видим казан и ракију. Мени је ово враћање традицији, подсећање на претке и прилика да се окупе драги људи. Док ложимо ватру, испечемо и кромпир у жару испод казана“, прича с осмехом.
Док објашњава процес печења ракије, види се колико поштује сваки детаљ.
„Казан је стар тридесет година. Прошле године је био сав сагорео, али га је један земљак поправио, сада изгледа као нов, а функционалност је иста. У њему се пече најбоља ракија у овим крајевима. Комина се сипа, ложи се ватра, алкохол се подиже, прелази кроз лулу у табарку која мора бити хладна, и ту настаје ракија чиста, мирисна, права домаћа“, објашњава Ненад, сигурно и поносно.
Као и некада, печење ракије у Прањанима није усамљени посао. Увек се ради у сменама, уз помоћ пријатеља, браће и комшија. То је догађај који окупља људе, прича приче и чува везу између генерација.
У времену када машине замењују руке, а брзина прети да избрише сећања, прича Ненада Старчевића подсећа да је казанџијски занат више од традиције.
Чувајући казананџијски занат, чува се и дух Србије, земље међу шљивама, међу људима који знају да је ватра под казаном корен нашег идентитета и сећање када смо као деца сви волели кромпире из жара под лампеком.
