TRAŽI SE ŠLJIVA DA STANEMO POD NJU Mladi Srbi u dijaspori zaboravljaju svoj jezik, proces asimilacije u punom jeku UPUĆENIJI KAŽU DA SU OSTALE SAMO DOMAĆE PSOVKE

Ali kako su mnogi odlazili u inostranstvo, gradili nove živote, porodice i polako se uklapali u druga društva, proces asimilacije je postajao neizbežan.

Tako su njihove nove generacije, deca rođena u tim zemljama, često prvo usvajala jezik sredine u kojoj su odrasla, dok je jezik svojih roditelja dolazio tek kasnije, ponekad kroz sećanja, priče i fragmente svakodnevice u domu.

Na Redditu se pojavilo pitanje upravo na ovu temu: Šta mislite, zašto mlade generacije u dijaspori ne znaju naš jezik?

"Ja sam sreo puno ljudi po Evropi i Americi iz Bosne, Srbije, Hrvatske itd. Ali jedino što znaju je "dobar dan", "kako si" i psovke, a kamoli da razumeju ovaj tekst. To su pogotovo mladi ljudi od 15 do 30 godina.

Šta mislite o tome? Meni je malo žao i tužno da ne znaju svoj maternji jezik. Je li za vas važno da mlada generacija zna svoj jezik ipak što ne živi u tim državama?", usledilo je pitanje.

Ova tema pokrenula je lavinu komentara koji su se nizali ispod teksta. Mnogi su se usaglasili sa činjenicom da povratka na Balkan nema.

"Nije njihov jezik čim ga ne znaju. Ništa strašno, mnogi se ne planiraju vraćati u BiH, i posete je kao i neku drugu turisticku destinaciju."

"A sta će im? Sav ovaj narod koji ide iz BiH se ne planira vratiti do smrti. Njihova deca, pa onda praunučad - neće se nikad preseliti u BiH."

Neki su rekli da smatraju da je do roditelja i posvećenosti porodici.

"To je neuspeh roditelja jer se stide i žele se uklopiti u anglosaksonsku kulturu. Rođena sam u Australiji, a moji roditelji su došli iz tadašnje Jugoslavije (sada Hrvatske i Bosne) i moj otac UVEK razgovarao sa mnom na engleskom jeziku do te mere da mi je neugodno čak i pokušati razgovarati "našim" jezikom s njim. Na primer, bila sam u bolnici, nazvala ga i govorila naš jezik jer nisam želila da svi u čekaonici znaju o čemu se radi, a njemu je bilo neugodno i rekao je "da li voliš pričati naš jezik". Ali to je bilo rečeno na način koji me je naterao da se osećam posramljeno. "

"Nisu sami krivi, roditelji im to nisu preneli zbog raznoraznih razloga. Najčešće je razlog što roditelji rade teške poslove i nemaju iza sebe obrazovanje potrebno da nauče dete sami. Dete odraste u okolini i prihvati to kao svoju kulturu."

Na kraju krajeva, bilo je i onih starijih koji ističu da bi osećali dozu sramote ukoliko ne bi svoje dete naučilo maternji jezik, uprkos životu u inostranstvu.

"Živim u Švedskoj 32 godine, Srbin sam, ali većina društva su mi Bosanci, Srbi i Hrvati. Primetio sam da većina Bosanaca ne zna svoj maternji jezik dok mi Srbi i Hrvati koliko-toliko znamo. Normalno je da grešimo jer ne koristimo jezik svakodnevno, pogotovo ako ne živimo kod svojih. Ali mene bi lično sramota bilo da ne naučim svoje dete maternji jezik. Moja sestra je rođna u Švedskoj i zna srpski tečno i pisati i pričati. Inace zanimljiva tema. Ja sam čak išao i na bosanske kurseve posle skole jer nisu nudili sprski jezik u to vreme, mojima je bilo sasvim normalno jer su oba jezika u suštini ista."

Na kraju, ova tema otvara jedno šire i složenije pitanje identiteta u dijaspori, između jezika koji se nosi iz kuće i jezika koji oblikuje svakodnevni život. Dok jedni smatraju da je gubitak maternjeg jezika prirodna posledica asimilacije i novog početka u tuđini, drugi u tome vide emotivni prekid sa korenima i kulturnim nasleđem.

(Telegraf.rs)