ТРАЖИ СЕ ШЉИВА ДА СТАНЕМО ПОД ЊУ Млади Срби у дијаспори заборављају свој језик, процес асимилације у пуном јеку УПУЋЕНИЈИ КАЖУ ДА СУ ОСТАЛЕ САМО ДОМАЋЕ ПСОВКЕ

Али како су многи одлазили у иностранство, градили нове животе, породице и полако се уклапали у друга друштва, процес асимилације је постајао неизбежан.

Тако су њихове нове генерације, деца рођена у тим земљама, често прво усвајала језик средине у којој су одрасла, док је језик својих родитеља долазио тек касније, понекад кроз сећања, приче и фрагменте свакодневице у дому.

Na Redditu се појавило питање управо на ову тему: Шта мислите, зашто младе генерације у дијаспори не знају наш језик?

"Ја сам срео пуно људи по Европи и Америци из Босне, Србије, Хрватске итд. Али једино што знају је "добар дан", "како си" и псовке, а камоли да разумеју овај текст. То су поготово млади људи од 15 до 30 година.

Шта мислите о томе? Мени је мало жао и тужно да не знају свој матерњи језик. Је ли за вас важно да млада генерација зна свој језик ипак што не живи у тим државама?", уследило је питање.

Ова тема покренула је лавину коментара који су се низали испод текста. Многи су се усагласили са чињеницом да повратка на Балкан нема.

"Није њихов језик чим га не знају. Ништа страшно, многи се не планирају враћати у БиХ, и посете је као и неку другу туристицку дестинацију."

"А ста ће им? Сав овај народ који иде из БиХ се не планира вратити до смрти. Њихова деца, па онда праунучад - неће се никад преселити у БиХ."

Неки су рекли да сматрају да је до родитеља и посвећености породици.

"То је неуспех родитеља јер се стиде и желе се уклопити у англосаксонску културу. Рођена сам у Аустралији, а моји родитељи су дошли из тадашње Југославије (сада Хрватске и Босне) и мој отац УВЕК разговарао са мном на енглеском језику до те мере да ми је неугодно чак и покушати разговарати "нашим" језиком с њим. На пример, била сам у болници, назвала га и говорила наш језик јер нисам желила да сви у чекаоници знају о чему се ради, а њему је било неугодно и рекао је "да ли волиш причати наш језик". Али то је било речено на начин који ме је натерао да се осећам посрамљено. "

"Нису сами криви, родитељи им то нису пренели због разноразних разлога. Најчешће је разлог што родитељи раде тешке послове и немају иза себе образовање потребно да науче дете сами. Дете одрасте у околини и прихвати то као своју културу."

На крају крајева, било је и оних старијих који истичу да би осећали дозу срамоте уколико не би своје дете научило матерњи језик, упркос животу у иностранству.

"Живим у Шведској 32 године, Србин сам, али већина друштва су ми Босанци, Срби и Хрвати. Приметио сам да већина Босанаца не зна свој матерњи језик док ми Срби и Хрвати колико-толико знамо. Нормално је да грешимо јер не користимо језик свакодневно, поготово ако не живимо код својих. Али мене би лично срамота било да не научим своје дете матерњи језик. Моја сестра је рођна у Шведској и зна српски течно и писати и причати. Инаце занимљива тема. Ја сам чак ишао и на босанске курсеве после сколе јер нису нудили спрски језик у то време, мојима је било сасвим нормално јер су оба језика у суштини иста."

На крају, ова тема отвара једно шире и сложеније питање идентитета у дијаспори, између језика који се носи из куће и језика који обликује свакодневни живот. Док једни сматрају да је губитак матерњег језика природна последица асимилације и новог почетка у туђини, други у томе виде емотивни прекид са коренима и културним наслеђем.

(Telegraf.rs)