Banstol mesto saborovanja, pamćenja i sećanja
„50 godina nakon Jasenovca i jama NAŠ NAROD JE PONOVO MASOVNO BEŽAO OD NOVIH POKOLJA I STRADANJA Mitropolit Vasilije na parastosu žrtvama Oluje
Parastos stradalima u zločinačkoj akciji Oluja služen je u crkvi Blage Marije na Banstolu.
Prethodila mu je sveta arhijerejska liturgija povodom hramovne slave, koju je kao i parastos služio mitropolit sremski Vasilije sa sveštenstvom Eparhije sremske.
Mitropolit je govoreći o stradanju srpskog naroda početkom devedesetih godina prošlog veka podsetio na beznađe i stradanje predaka tokom velike seobe Srba, koji su predvođeni patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, uzdajući se u Boga, stigli na ove prostore.
Početkom tih 90-ih godina, činilo se, kao da se svaka aždaha i neman ponovo probudila sa ciljem da uništi srpski narod. Sa Patrijarhom Pavlom i braćom arhijerejima gledali smo svojim očima biblijska stradanja našega naroda u pogromima i progonima iz sada susednih zemalja, a tada naših zemalja, i gorke kapi muka i patnji smo pokušavali da uklonimo sa srca i duša našega naroda koji je masovno bežao od novih pokolja i stradanja i 50 godina nakon Jasenovca i jama. Na traktorima, u automobilima, u kamionima pa čak i pešice, bežali su ljudi i tražili utočište…. – rekao je mitropolit Vasilije.
U tom kovitlacu stradanja i patnji, rekao je mitropolit, čestiti Srbi iz Like, Banije, Dalmacije, Krajine našli su svoje utočište ponovo oko Svetih Brankovića, ponovo na prostorima koji su blagosloveni da budu utočište i uteha svakom čoveku, a posebno Srbinu.
Osim parastosa, u porti crkve Blage Marije na Banstolu kraj spomenika Krajiška suza su položeni i venci. Vence su položili, između ostalog, predsednik opštine Sremski Karlovci Dražđen Đurđić, načelnik Južnobačkog upravnog okruga Milan Novaković i državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Vukelić.
Mesto saborovanja, sećanja i pamćenja
Crkva Blage Marije na Banstolu, mesto je na kom se od udaranja kamena temeljca za njenu gradnju 2017. godine služi parastos žrtvama hrvatske zločinačke akcije Oluja. Govoreći nakon parastosa mitropolit Vasilije je spomenuo da je na ulasku u Svetu Frušku goru i u Sremske Karlovce podignut taj hram „koji će svedočiti da smo i pored svega, a opet pre svega ljudi vere u Vaskrsloga Hrista, ljudi vere u nebesku diplomatiju, ljudi vere da nikada zlo neće imati prevagu nad dobrim“.
Zato je ovo mesto Banstol – gde su se naši Srbi u svojoj povorci –koloni – litiji nalazili i pitali kuda dalje, izabrano ne naprostonašom odlukom, nego Božijim blagoslovom da bude mesto saborovanja,sećanja i pamćenja na sve te periode našega nebivaloga stradanja, a posebno onih poslednjih čiji će vidljivi znak biti i spomen-ploče sa natpisima svih onih koji su svoje živote izgubili u stradanjima 90-ih godina- istakao je mitropolit- Vasilije.
Po rečima Dražena Đurđića, za jedan narod osim njegovog spasenja u celini nema ništa važnije do kulture.
U mnoštvu kultura najvažnija je kultura sećanja – naglasio je Đurđić. –To je suština i osnova svakog naroda. Ako je izgubimo, gubimo sami sebe. Srpski narod je kroz istoriju čuvao i očuvao kulturu sećanja. Dragi Krajišnici, Ličani, Kordunaši, Banijci, Dalmatinci, ali i oni koji su došli iz Slavonije, zapadne Bosne, Baranje, nemojmo da zaboravimo sve koji su stradali u zločiničakoj akciji Oluja, ali i akciji Bljesak, ali i produženoj Oluji. To su tri zločinačke akcije koje su naš narod sa vekovnih ognjišta proterale, a oni poneli sa sobom samo ono što su imali u rukama. Ali voljom božijom, trećom seobom Srba stigli su na ovo prestono mesto, u našu opštinu, Sremske Karlovce i svetu Frušku goru.
Kum hramovne slave Mihailo Vučević rekao je da po godinama i rođenju nije mogao da spozna strahote avgustovske noći 1995. i da mlađe generacije ne pamte zvuk traktorskih kolona, ni prašinu beskrajnih krajiških puteva, očaj, utučenost i tugu našeg naroda, ali da za sećanje patnji spostvenog naroda i nisu potrebne godine niti lična sećanja. Mihailo Vučević je potpredsednik Gradskog odbora SNS u Novom Sadu i sin lidera SNS Miloša Vuzčevića.
Taj osećaj se ne uči iz knjiga, on se nosi u krvi, iz porodice i iz duše – kazao je Mihailo Vučević. – Kada strada naš narod to nije vest iz istorijskih udžbenika ili s Interneta, to je bol koji se oseća u samom srcu. Svaka ugašena kuća u Kraijini, svaka suza majke sa Petrovačke ceste, svako dete koje je krenulo u nepoznato držeći roditelje za ruku, nije tuđa nesreća. To je nesreća naše rođene porodice. Srpski narod jeste jedna velika porodica. Kada jedan njen deo krvari, to boli svakog od nas. I to nas neraskidivo povezuje i samo tako možemo se nadati da naš narod nikad više neće proći kroz ovakav pogrom.
Z. Milosavljević
