Банстол место саборовања, памћења и сећања
„50 година након Јасеновца и јама НАШ НАРОД ЈЕ ПОНОВО МАСОВНО БЕЖАО ОД НОВИХ ПОКОЉА И СТРАДАЊА Митрополит Василије на парастосу жртвама Олује
Парастос страдалима у злочиначкој акцији Олуја служен је у цркви Благе Марије на Банстолу.
Претходила му је света архијерејска литургија поводом храмовне славе, коју је као и парастос служио митрополит сремски Василије са свештенством Епархије сремске.
Митрополит је говорећи о страдању српског народа почетком деведесетих година прошлог века подсетио на безнађе и страдање предака током велике сеобе Срба, који су предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, уздајући се у Бога, стигли на ове просторе.
Почетком тих 90-их година, чинило се, као да се свака аждаха и неман поново пробудила са циљем да уништи српски народ. Са Патријархом Павлом и браћом архијерејима гледали смо својим очима библијска страдања нашега народа у погромима и прогонима из сада суседних земаља, а тада наших земаља, и горке капи мука и патњи смо покушавали да уклонимо са срца и душа нашега народа који је масовно бежао од нових покоља и страдања и 50 година након Јасеновца и јама. На тракторима, у аутомобилима, у камионима па чак и пешице, бежали су људи и тражили уточиште…. – рекао је митрополит Василије.
У том ковитлацу страдања и патњи, рекао је митрополит, честити Срби из Лике, Баније, Далмације, Крајине нашли су своје уточиште поново око Светих Бранковића, поново на просторима који су благословени да буду уточиште и утеха сваком човеку, а посебно Србину.
Осим парастоса, у порти цркве Благе Марије на Банстолу крај споменика Крајишка суза су положени и венци. Венце су положили, између осталог, председник општине Сремски Карловци Дражђен Ђурђић, начелник Јужнобачког управног округа Милан Новаковић и државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Вукелић.
Место саборовања, сећања и памћења
Црква Благе Марије на Банстолу, место је на ком се од ударања камена темељца за њену градњу 2017. године служи парастос жртвама хрватске злочиначке акције Олуја. Говорећи након парастоса митрополит Василије је споменуо да је на уласку у Свету Фрушку гору и у Сремске Карловце подигнут тај храм „који ће сведочити да смо и поред свега, а опет пре свега људи вере у Васкрслога Христа, људи вере у небеску дипломатију, људи вере да никада зло неће имати превагу над добрим“.
Зато је ово место Банстол – где су се наши Срби у својој поворци –колони – литији налазили и питали куда даље, изабрано не напростонашом одлуком, него Божијим благословом да буде место саборовања,сећања и памћења на све те периоде нашега небивалога страдања, а посебно оних последњих чији ће видљиви знак бити и спомен-плоче са натписима свих оних који су своје животе изгубили у страдањима 90-их година- истакао је митрополит- Василије.
По речима Дражена Ђурђића, за један народ осим његовог спасења у целини нема ништа важније до културе.
У мноштву култура најважнија је култура сећања – нагласио је Ђурђић. –То је суштина и основа сваког народа. Ако је изгубимо, губимо сами себе. Српски народ је кроз историју чувао и очувао културу сећања. Драги Крајишници, Личани, Кордунаши, Банијци, Далматинци, али и они који су дошли из Славоније, западне Босне, Барање, немојмо да заборавимо све који су страдали у злочиничакој акцији Олуја, али и акцији Бљесак, али и продуженој Олуји. То су три злочиначке акције које су наш народ са вековних огњишта протерале, а они понели са собом само оно што су имали у рукама. Али вољом божијом, трећом сеобом Срба стигли су на ово престоно место, у нашу општину, Сремске Карловце и свету Фрушку гору.
Кум храмовне славе Михаило Вучевић рекао је да по годинама и рођењу није могао да спозна страхоте августовске ноћи 1995. и да млађе генерације не памте звук тракторских колона, ни прашину бескрајних крајишких путева, очај, утученост и тугу нашег народа, али да за сећање патњи споственог народа и нису потребне године нити лична сећања. Михаило Вучевић је потпредседник Градског одбора СНС у Новом Саду и син лидера СНС Милоша Вузчевића.
Тај осећај се не учи из књига, он се носи у крви, из породице и из душе – казао је Михаило Вучевић. – Када страда наш народ то није вест из историјских уџбеника или с Интернета, то је бол који се осећа у самом срцу. Свака угашена кућа у Краијини, свака суза мајке са Петровачке цесте, свако дете које је кренуло у непознато држећи родитеље за руку, није туђа несрећа. То је несрећа наше рођене породице. Српски народ јесте једна велика породица. Када један њен део крвари, то боли сваког од нас. И то нас нераскидиво повезује и само тако можемо се надати да наш народ никад више неће проћи кроз овакав погром.
З. Милосављевић
