Da li će nam Otadžbina oprostiti neaktivnost?

Kada se 28. septembra, na Krstovdan, osvrnemo na sve što kao narod jesmo i što bismo mogli biti, nemoguće je ne setiti se onih koji su svojim životima dokazali šta znače dužnost, služba, čast i vernost zakletvi. Ovog dana, kada se u Srbiju vratio jedan od naših najvećih vojskovođa, general Nebojša Pavković, nije slučajno što se u istom dahu pominje i ime ruskog generala Aleksandra Pavloviča Kutepova, rođenog upravo tog datuma – čoveka koji je u vremenima sloma i izgnanstva ostao stamen kao stena.

Obojica su svoj život posvetili odbrani otadžbine, u vremenima kada je čast bila skuplja od života. Kao što je Kutepov na frontu Istočne Pruske i Karpata uvek išao prvi, tako je i Pavković 1999. godine stajao uz svoje vojnike, na prvoj liniji, pod bombama, braneći Kosovo i Metohiju i čast srpske vojske.

Generali koji su išli ispred svoje vojske.

Kutepov nije bio general iza štaba i naređenja – bio je oficir koji ide ispred svoje vojske. U bitkama kod Istočne Pruske i Karpata, njegovi vojnici su govorili: „Ako Kutepov ide prvi – preživećemo.“ Taj moralni autoritet nije građen činovima, već ličnim primerom. U napadu je bio na čelu, u rovovima sa vojnicima, u snegu – bez tople kolibe. Bio je vojskovođa, ali pre svega saborac.

Kada je došla revolucija, kada su mnogi zaboravili zakletvu, kada su neki izdali, on nije. Nije tražio opravdanje, niti lakši put. Izabrao je teži – put časti.

U izbeglištvu, na Galipolju, kada je Bela vojska ostala bez otadžbine, bez nade i bez hleba, Kutepov – kao Vrangelova desna ruka – uspeo je da održi disciplinu. Umesto raspada, njegovi vojnici su, pod njegovim vođstvom, marširali u stroju, iako su spavali u zaleđenim šatorima. „Uspeo je da egzil pretvori u nastavak službe“, pisali su kasnije. Mnogi su govorili: „Da nije bilo njega, ostatak vojske bi se raspao.“
Ista sudbina, ista snaga, isto dostojanstvo. Sudbina generala Pavkovića i mnogih srpskih oficira koji su časno branili Srbiju podseća nas da pravda često kasni – ali nikada ne zaobilazi.

Čast ne zavisi od sudova, već od savesti.

Srpski general koji je komandovao u danima kada se odbrana zemlje nije merila diplomatskim frazama, već životima, i danas stoji kao svedok da čast ne zavisi od sudova, već od savesti.

Kao što je Kutepov govorio: “Ruski oficir može izgubiti epolete, ali nikada ne sme izgubiti čast.“

Tako i srpski oficir, kada služi Otadžbini, služi ne zbog nagrade, već zbog zaveta.

Pitanje iz naslova nije retoričko. Da li će nam Otadžbina oprostiti? Oprostiti možda hoće mnoge naše greške, slabosti i lutanja. Ali jedno neće – neaktivnost! Neće nam oprostiti ćutanje pred nepravdom, pasivnost pred poniženjem, zaborav pred žrtvom.

Oni koji su se borili, iako su znali da možda neće pobediti, zaslužuju naše poštovanje. Oni koji danas ćute, dok se pred nama ruše vrednosti i obesmišljavaju podvizi, moraju se zapitati: hoćemo li i mi jednom biti izgnanici sopstvene savesti?

Nema Otadžbine bez borbe, bez napora, bez spremnosti da se stane na liniju – bilo mačem, bilo rečju, bilo delom.

Povratak generala Pavkovića nije samo vest, već simbol. Srbija ne zaboravlja svoje junake. To je dokaz da država danas ima snage da brine o onima koji su je branili, i da je patriotizam živa vrednost u nacionalnoj svesti.

Taj povratak omogućen je zahvaljujući državnoj odlučnosti i diplomatskom zalaganju predsednika Aleksandra Vučića i premijera Đure Macuta. Srbija je time pokazala da je suverena i humana država koja se ne odriče svojih heroja, ali ni Kosova i Metohije. Povratak generala nije samo diplomatski uspeh, već duboko moralni čin koji uliva veru u snagu države i nacionalnog jedinstva.

Danas, kada je svet ponovo podeljen između sila i interesa, sudbine ljudi poput Kutepova i Pavkovića podsećaju nas da postoje vrednosti iznad politike – otadžbina, čast i vera.

Oni su generali koji su znali da ćutanje i neaktivnost nisu izbor, jer Otadžbina ne oprašta ravnodušnost.

Kutepov je 1930. godine kidnapovan usred Pariza. Oficiri NKVD-a zgrabili su ga na ulici i odveli. Istražujući slučaj, francuska policija je zabeležila: „Nijedan ruski emigrant nije pristao da radi sa nama protiv Kutepova. Čak ni njegovi neprijatelji.“ To govori sve: poštovanje i čast ne mogu se oduzeti.

I zato, setimo se njegovih reči:

„Očaj je sudbina slabih srca. U borbi, i samo u borbi, pronaći ćemo svoju Otadžbinu.“ U tom duhu, povratak generala Pavkovića danas nas podseća – Srbija živi onoliko koliko ima hrabrosti da brani svoje junake.