Да ли ће нам Отаџбина опростити неактивност?

Када се 28. септембра, на Крстовдан, осврнемо на све што као народ јесмо и што бисмо могли бити, немогуће је не сетити се оних који су својим животима доказали шта значе дужност, служба, част и верност заклетви. Овог дана, када се у Србију вратио један од наших највећих војсковођа, генерал Небојша Павковић, није случајно што се у истом даху помиње и име руског генерала Александра Павловича Кутепова, рођеног управо тог датума – човека који је у временима слома и изгнанства остао стамен као стена.

Обојица су свој живот посветили одбрани отаџбине, у временима када је част била скупља од живота. Као што је Кутепов на фронту Источне Пруске и Карпата увек ишао први, тако је и Павковић 1999. године стајао уз своје војнике, на првој линији, под бомбама, бранећи Косово и Метохију и част српске војске.

Генерали који су ишли испред своје војске.

Кутепов није био генерал иза штаба и наређења – био је официр који иде испред своје војске. У биткама код Источне Пруске и Карпата, његови војници су говорили: „Ако Кутепов иде први – преживећемо.“ Тај морални ауторитет није грађен чиновима, већ личним примером. У нападу је био на челу, у рововима са војницима, у снегу – без топле колибе. Био је војсковођа, али пре свега саборац.

Када је дошла револуција, када су многи заборавили заклетву, када су неки издали, он није. Није тражио оправдање, нити лакши пут. Изабрао је тежи – пут части.

У избеглиштву, на Галипољу, када је Бела војска остала без отаџбине, без наде и без хлеба, Кутепов – као Врангелова десна рука – успео је да одржи дисциплину. Уместо распада, његови војници су, под његовим вођством, марширали у строју, иако су спавали у залеђеним шаторима. „Успео је да егзил претвори у наставак службе“, писали су касније. Многи су говорили: „Да није било њега, остатак војске би се распао.“
Иста судбина, иста снага, исто достојанство. Судбина генерала Павковића и многих српских официра који су часно бранили Србију подсећа нас да правда често касни – али никада не заобилази.

Част не зависи од судова, већ од савести.

Српски генерал који је командовао у данима када се одбрана земље није мерила дипломатским фразама, већ животима, и данас стоји као сведок да част не зависи од судова, већ од савести.

Као што је Кутепов говорио: “Руски официр може изгубити еполете, али никада не сме изгубити част.“

Тако и српски официр, када служи Отаџбини, служи не због награде, већ због завета.

Питање из наслова није реторичко. Да ли ће нам Отаџбина опростити? Опростити можда хоће многе наше грешке, слабости и лутања. Али једно неће – неактивност! Неће нам опростити ћутање пред неправдом, пасивност пред понижењем, заборав пред жртвом.

Они који су се борили, иако су знали да можда неће победити, заслужују наше поштовање. Они који данас ћуте, док се пред нама руше вредности и обесмишљавају подвизи, морају се запитати: хоћемо ли и ми једном бити изгнаници сопствене савести?

Нема Отаџбине без борбе, без напора, без спремности да се стане на линију – било мачем, било речју, било делом.

Повратак генерала Павковића није само вест, већ симбол. Србија не заборавља своје јунаке. То је доказ да држава данас има снаге да брине о онима који су је бранили, и да је патриотизам жива вредност у националној свести.

Тај повратак омогућен је захваљујући државној одлучности и дипломатском залагању председника Александра Вучића и премијера Ђуре Мацута. Србија је тиме показала да је суверена и хумана држава која се не одриче својих хероја, али ни Косова и Метохије. Повратак генерала није само дипломатски успех, већ дубоко морални чин који улива веру у снагу државе и националног јединства.

Данас, када је свет поново подељен између сила и интереса, судбине људи попут Кутепова и Павковића подсећају нас да постоје вредности изнад политике – отаџбина, част и вера.

Они су генерали који су знали да ћутање и неактивност нису избор, јер Отаџбина не опрашта равнодушност.

Кутепов је 1930. године киднапован усред Париза. Официри НКВД-а зграбили су га на улици и одвели. Истражујући случај, француска полиција је забележила: „Ниједан руски емигрант није пристао да ради са нама против Кутепова. Чак ни његови непријатељи.“ То говори све: поштовање и част не могу се одузети.

И зато, сетимо се његових речи:

„Очај је судбина слабих срца. У борби, и само у борби, пронаћи ћемо своју Отаџбину.“ У том духу, повратак генерала Павковића данас нас подсећа – Србија живи онолико колико има храбрости да брани своје јунаке.