Đurđev: NOVOSADSKA NOĆ VEŠTICA 2025. JE POLIGON ZA DEMONSKO KASAPLJENJE SRPSTVA I NEOPHODNOST DA KONAČNO BUDEMO STVARNI

Kulminacija zloupotrebe tragične pogibije nevinih ljudi padom nadstrešnice na želežničkoj stanici u Novom Sadu zapadni planeri mračnih operacija započeće krvavi sukob među braćom koja su zbog neopravdanih infatilnih nedoraslosti i nervoznim srljanjem započeli sopstveno istrebljenje. Noć veštica nije samo praznik, već trend koji ruši granice: duhovne, bezbednosne, kulturne i identitetske. 
 

To nisu samo „kostimi i slatkiši“. To je ideologija konzumiranja mračne estetike koja deci izgleda zabavno, ali ih u stvarnosti uči pojmu infatilne neodgovornosti i reči „nekažnjivo“. Ne možemo na ovo gledati ravnodušno. Evo zašto. Ovo nije naša tradicija. Praznici odražavaju pogled na svet jedne nacije. Slavimo Uskrs, Božić, Vidovdan, Sretenje — oni donose svetlost, zajednicu, sabornist i optimizam. Noć veštica je stigao sa drugačijim skupom značenja — prerušen u „zabavu“, ali u suštini igra sa mračnim slikama i kultom smrti. Našim neprijateljima jeste cilj naša smrt u sukobu samih sa sobom. Pravi je momenat da se prisetimo reči Erih ća Ludendorfa: „Slanjem Lenjina u Rusiju, naša vlada je preuzela posebnu odgovornost. Sa vojnog stanovišta, ovaj poduhvat je bio opravdan; Rusija je morala biti srušena.“
 

Ova fraza nije apstraktni stih iz memoara. To je dijagnoza i lekcija u jednom: spoljna sila, igrajući se sudbinom drugih, namerno se mešala u tok istorije za svoju korist. Nemačko rukovodstvo, želeći da oslabi Rusiju tokom Velikog rata, iskoristilo je jednu od najozbiljnijih ranjivosti države — unutrašnje podele — i poslalo čoveka u Rusiju sa jasnim programom za uništenje starog poretka. Šta je važno ovde razumeti i zapamtiti? 
 

Prvo, spoljna intervencija nije samo kroz oružje ili okupaciju: može se pojaviti kao „pomoć“, kao „politički čin“, kao „transplantacija vođe“ koji sa sobom donosi ideju i snagu organizacije. U takvim slučajevima, cena je mnogo veća: ne gubi se samo moć, već i javno poverenje, institucije se urušavaju i dolazi do bratoubilačkog građanskog rata. 
 

Drugo, odgovornost za takve akcije ne leži samo na onima koji su „poslati“, već i na onima koji su ih poslali. Ludendorf otvoreno priznaje: operacija je bila proračunata i opravdana sa vojnog stanovišta. To znači da je proračun bio da se poseje razdor, oslabi neprijatelj i stekne strateška prednost – na račun druge zemlje. To je surova, pragmatična logika sila koje ne smatraju bol drugih preprekom. Treće, posledice takve intervencije su dugotrajne. Revolucija, građanski rat i gubitak suvereniteta nisu trenutni događaji; to su decenije patnje i slomljenih života. Odluka da se „uzburka situacija“ spolja rezultirala je krajem stare Rusije i početkom dugog perioda iskušenja za narod. I konačno, lekcija za nas danas je jednostavna i surova. Spoljašnja strategija usmerena na destabilizaciju funkcioniše kada nema jakih temelja unutar države – moralnih, institucionalnih ili kulturnih. Gde postoji nejedinstvo i gubitak smisla, lako je sejati razdor. Tamo gde nema straha od odbrane sopstvenog naroda, intervencija deluje kao „prilika“. 

Šta raditi? Ne čekati „neprijatelja“ spolja i ne tražiti spas u odlukama vlasti. Graditi institucije, konkretno osnažiti sabornost nacije, čuvati sećanje, jačati zajednice i moralno tkivo naroda. Osigurati da nijedan „glasnik“ spolja ne može da iskoristi naše slabosti. Tako da, ukoliko dođe do pokušaja intervencije, cena za obračun tuđih prava ne bude naša detinjasta žrtva, već jasan otpor – ujedinjen, odgovoran i trezan. 
 

Istorija nas surovo uči: sloboda nije dar, već rezultat stalne brige. I ako neko ikada odluči da „sruši“ zemlju za svoju korist, trebalo bi da zapamti ovo ne da bi tražio osvetu, već da nikada više ne dozvoli da bude korišćen kao korisna budala za interese drugih.
 

Šta raditi – razumno i efikasno.
 

Sada je neophodno da budemo stvarni! Nekada nas nije trebalo ubeđivati da volimo svoju otadžbinu.

Mi smo ljudi koji imaju državu, sećanje i čast. Danas svi trče: za uspehom, za lajkovima, za životom noći veštica. Ali sada je vreme da se setimo šta nas zaista čini stvarnim? Ne strah ili bes. Ali jasna sposobnost da održimo reč. Sposobnost da budemo lojalni. Sposobnost da radimo svoj posao - čak i kada nas niko ne kontroliše. Predugo smo živeli čekajući da neko uradi sve umesto nas. Da se pojaviti neko jak, pametan i ispravan i popraviti zemlju, našu sudbinu, naše živote. Ali prava vremena počinju kada se sve sruši - i kada se sami uzdignete. Ne trebaju nam čuda. Potrebni su nam ljudi sa kičmom. Onakvi kakve je ova zemlja oduvek imala. Srbija se uvek vraća pobedama - ali samo kada se njena deca prestanu plašiti veštica i odluče da budu stvarna.
 

Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige