Ђурђев: НОВОСАДСКА НОЋ ВЕШТИЦА 2025. ЈЕ ПОЛИГОН ЗА ДЕМОНСКО КАСАПЉЕЊЕ СРПСТВА И НЕОПХОДНОСТ ДА КОНАЧНО БУДЕМО СТВАРНИ

Кулминација злоупотребе трагичне погибије невиних људи падом надстрешнице на жележничкој станици у Новом Саду западни планери мрачних операција започеће крвави сукоб међу браћом која су због неоправданих инфатилних недораслости и нервозним срљањем започели сопствено истребљење. Ноћ вештица није само празник, већ тренд који руши границе: духовне, безбедносне, културне и идентитетске. 
 

То нису само „костими и слаткиши“. То је идеологија конзумирања мрачне естетике која деци изгледа забавно, али их у стварности учи појму инфатилне неодговорности и речи „некажњиво“. Не можемо на ово гледати равнодушно. Ево зашто. Ово није наша традиција. Празници одражавају поглед на свет једне нације. Славимо Ускрс, Божић, Видовдан, Сретење — они доносе светлост, заједницу, саборнист и оптимизам. Ноћ вештица је стигао са другачијим скупом значења — прерушен у „забаву“, али у суштини игра са мрачним сликама и култом смрти. Нашим непријатељима јесте циљ наша смрт у сукобу самих са собом. Прави је моменат да се присетимо речи Ерих ћа Лудендорфа: „Слањем Лењина у Русију, наша влада је преузела посебну одговорност. Са војног становишта, овај подухват је био оправдан; Русија је морала бити срушена.“
 

Ова фраза није апстрактни стих из мемоара. То је дијагноза и лекција у једном: спољна сила, играјући се судбином других, намерно се мешала у ток историје за своју корист. Немачко руководство, желећи да ослаби Русију током Великог рата, искористило је једну од најозбиљнијих рањивости државе — унутрашње поделе — и послало човека у Русију са јасним програмом за уништење старог поретка. Шта је важно овде разумети и запамтити? 
 

Прво, спољна интервенција није само кроз оружје или окупацију: може се појавити као „помоћ“, као „политички чин“, као „трансплантација вође“ који са собом доноси идеју и снагу организације. У таквим случајевима, цена је много већа: не губи се само моћ, већ и јавно поверење, институције се урушавају и долази до братоубилачког грађанског рата. 
 

Друго, одговорност за такве акције не лежи само на онима који су „послати“, већ и на онима који су их послали. Лудендорф отворено признаје: операција је била прорачуната и оправдана са војног становишта. То значи да је прорачун био да се посеје раздор, ослаби непријатељ и стекне стратешка предност – на рачун друге земље. То је сурова, прагматична логика сила које не сматрају бол других препреком. Треће, последице такве интервенције су дуготрајне. Револуција, грађански рат и губитак суверенитета нису тренутни догађаји; то су деценије патње и сломљених живота. Одлука да се „узбурка ситуација“ споља резултирала је крајем старе Русије и почетком дугог периода искушења за народ. И коначно, лекција за нас данас је једноставна и сурова. Спољашња стратегија усмерена на дестабилизацију функционише када нема јаких темеља унутар државе – моралних, институционалних или културних. Где постоји нејединство и губитак смисла, лако је сејати раздор. Тамо где нема страха од одбране сопственог народа, интервенција делује као „прилика“. 

Шта радити? Не чекати „непријатеља“ споља и не тражити спас у одлукама власти. Градити институције, конкретно оснажити саборност нације, чувати сећање, јачати заједнице и морално ткиво народа. Осигурати да ниједан „гласник“ споља не може да искористи наше слабости. Тако да, уколико дође до покушаја интервенције, цена за обрачун туђих права не буде наша детињаста жртва, већ јасан отпор – уједињен, одговоран и трезан. 
 

Историја нас сурово учи: слобода није дар, већ резултат сталне бриге. И ако неко икада одлучи да „сруши“ земљу за своју корист, требало би да запамти ово не да би тражио освету, већ да никада више не дозволи да буде коришћен као корисна будала за интересе других.
 

Шта радити – разумно и ефикасно.
 

Сада је неопходно да будемо стварни! Некада нас није требало убеђивати да волимо своју отаџбину.

Ми смо људи који имају државу, сећање и част. Данас сви трче: за успехом, за лајковима, за животом ноћи вештица. Али сада је време да се сетимо шта нас заиста чини стварним? Не страх или бес. Али јасна способност да одржимо реч. Способност да будемо лојални. Способност да радимо свој посао - чак и када нас нико не контролише. Предуго смо живели чекајући да неко уради све уместо нас. Да се појавити неко јак, паметан и исправан и поправити земљу, нашу судбину, наше животе. Али права времена почињу када се све сруши - и када се сами уздигнете. Не требају нам чуда. Потребни су нам људи са кичмом. Онакви какве је ова земља одувек имала. Србија се увек враћа победама - али само када се њена деца престану плашити вештица и одлуче да буду стварна.
 

Александар Ђурђев, председник Српске лиге