Milenko Jovanov za „Kompas“: Izbori su sudbonosni, nikoga ne potcenjujemo

Lista koju predvodi Aleksandar Vučić nosi naziv „Ujedinjena Srbija“, a pred građane 25. oktobra izlazi sa konkretnim ekonomskim rezultatima i obećava nastavak politike mira i stabilnosti u turbulentnim vremenima. Na drugoj strani nalazi se lista iznikla iz studentskog protesta koju je potom kreirao „plenum“ pod čudnim okolnostima. Oni obećavaju promenu „bolesnog društva“ uz propratni program dehumanizacije Vučića i odbijanja svake vrste razgovora sa neistomišljenicima.

Ko su ljudi koji traže mandat od građana da upravljaju državom? Zašto ne iznose jasne stavove i koliko je opasan nedostatak politike? Kome i zašto smeta višestranačje u Srbiji? Šta Srbija dobija dan nakon izbora? O tome je za Kompas govorio član Predsedništva Srpske napredne stranke Milenko Jovanov.

Srpska napredna stranka izbornu kampanju počela je postavljanjem montažne „crne kutije“ pod nazivom „Blokaderska Srbija“ u centru Kragujevca, a vi ste otvorili izložbu. U „crnoj kutiji“, koja će u narednom periodu obići Srbiju, opisan je rezultat blokada – nasilje i haos. Kome se obraćate ovim putem?

   Obraćamo se svim građanima Srbije. Pozivamo sve građane Srbije da, bez obzira na političko uverenje, dođu i svojim očima vide snimke haosa i nasilja koje su blokaderi pravili.

Tu nema nikakvog komentara koji dolazi od bilo koga od nas, ne postoji nikakva brošura, ne postoji nikakav letak koji se deli na ulazu u tu „crnu kutiju“ da bi neko mogao da kaže da unapred formiramo bilo čije mišljenje. Ne. Mi pozivamo ljude da dođu, da vide i da onda sami zaključe šta su blokaderi radili u prethodnom periodu i da li to žele da podrže, jer je to ono što blokaderi misle da rade i nakon izbora.

Da li žele Srbiju koja tako izgleda? To je pitanje na koje svako treba da odgovori sam, tako što će ući, videti sve to i sam reći šta oseća kada vidi sve te slike i scene.

To su sve autentični snimci. Postoje vremenska linija, izvori i datumi, prema tome, potpuno je jasno da tu nema nikakve intervencije sa naše strane u smislu formiranja mišljenja onoga ko dolazi. Ne. Svako treba svoje mišljenje da formira sam.

Kritičari su odmah uzvratili da SNS građanima na ovim izborima nudi „crnu kutiju“ vešto ne ulazeći u polemiku šta se u toj „crnoj kutiji“ nalazi i ko je za to odgovoran. Zašto im vaše podsećanje u ovoj kampanji ne odgovara?

   Očigledno dobro znaju šta su radili. I očigledno dobro znaju da to što su radili nije dobro. I zato se plaše i zato im ne odgovara da se građani podsećaju na njihovo nasilje. Računaju da se sve to zaboravilo.

Sa druge strane, oni se ni u jednom momentu nisu bavili pitanjem onoga što je prikazano. U nekim slučajevima bavili su se mnome ili su ismevali ovu akciju, kao što inače sve ismevaju. Ali, ako je sve to tako nebitno, zašto se uopšte time bave? Zašto im toliko smeta da ljudi svojim očima vide ono što su oni sami radili? Pa valjda im je to na ponos. E, to je ključno pitanje. Jer problem za njih nije „crna kutija“. Problem je ono što se u njoj vidi.

S druge strane, opozicioni mediji izveštavaju da su „studenti biciklisti“ krenuli u svoju kampanju po Srbiji, a biciklira i najstariji student među njima, prvi na listi Ilija Srdanović, čovek od 56 godina. U kojoj meri je izborno bicikliranje kao politička strategija pretnja SNS-u?

   Ali to je već viđeno. Sve su to već radili, tako da ne razumem najbolje tu reprizu koju nam sada prikazuju. Ne mislim zaista da se mi sa njima takmičimo u vožnji bicikla. Niti mislim da je vožnja bicikla odgovor na bilo koje ozbiljno pitanje koje će se naći pred Srbijom.

Kada pogledate vesti koje svakoga dana stižu iz sveta, jasno je da se sve češće govori o još većem ratu u odnosu na ratove koje sada imamo, o još većim energetskim problemima, o tome da će zima biti izuzetno teška, da nam preti ekonomska kriza kao posledica energetske krize i o mnogim drugim problemima. I sad neko želi da nam kaže da je odgovor na sve to da vozimo bicikl. A kad dođe zima, da vozimo, valjda, sobni bicikl.

Mislim da odgovor mora da bude mnogo ozbiljniji od vožnje bicikla i da zemlju moraju da vode ljudi koji imaju ozbiljne odgovore na ova izuzetno teška i složena pitanja. I jedini koji može da da odgovor na pitanje kako u takvim okolnostima voditi zemlju jeste Aleksandar Vučić. On je lično danas najveći resurs ove zemlje, zato što je već vodio zemlju u teškim situacijama i uspevao da u izuzetno teškim okolnostima sačuva interese Srbije i građane Srbije. I kada su bile poplave, i kada je bila korona, i kada su počinjali ratovi u Ukrajini ili Iranu, i u svakoj drugoj teškoj situaciji.

Takođe ne mislim da je vožnja bicikla adekvatan odgovor na očekivanja građana. Ne može se vožnjom bicikla, baš kao ni mržnjom, izgraditi put, popraviti škola, izgraditi bolnica, povećati plate i penzije, očuvati ekonomija, otvoriti radna mesta ili dovesti investitor. Ni na jedno od tih pitanja odgovor nije vožnja bicikla.

Neka je njima na sreću i zdravlje njihova rekreacija, ali Srbija traži ozbiljne odgovore na vrlo važna i izazovna pitanja koja će nam vrlo brzo doći na dnevni red.

Može li građane da prevari vuk koji se zaodenuo u jagnjeću kožu?

   Ne mislim da su oni zaodenuti bilo kakvom jagnjećom kožom. Oni i dalje govore o nasilju, i dalje pokazuju mržnju, i dalje pokazuju bes. To su jedini prikazi njihovog političkog delovanja.

Zato ne mislim da tu postoji bilo kakva suštinska promena. Promenili su možda formu, ali nisu promenili sadržaj. Nisu promenili svoj politički izraz, jer se on i dalje svodi na bes, mržnju i nasilje.

Za razliku od drugih učesnika u ovom izbornom procesu, SNS kao stranka koja je dugo na vlasti može da se pohvali konkretnim ekonomskim rezultatima. Uvek može bolje, pa je zato moje pitanje šta je to što će SNS u narednom periodu da uradi za bolji život građana ukoliko opet dobije većinsko poverenje?

   Mislim da je najvažnije da nastavimo da radimo ono što smo radili i do sada, ali još brže i još snažnije. Jer građani od politike ne traže velike reči, nego rezultate. Njih zanima kolika im je plata, kolika im je penzija, da li imaju posao, kakva im je škola u koju šalju decu, kakav im je dom zdravlja, da li imaju put, vodovod, kanalizaciju i mogu li da planiraju svoju budućnost u Srbiji. Zato će naš prioritet biti dalji ekonomski rast, a taj rast mora direktno da oseti svaki građanin kroz veće plate i penzije i bolji životni standard.

Ali, istovremeno, pred nama je period ogromne neizvesnosti u svetu. Zato će možda najvažniji zadatak biti da sačuvamo mir i stabilnost, našu ekonomiju, radna mesta i sigurnost ljudi. Da Srbija nastavi da se razvija i onda kada okolnosti oko nas nisu nimalo jednostavne.

I jednako nam je važno da sačuvamo samostalnost, suverenitet i nezavisnost Srbije. Da o tome kako će Srbija živeti, kojim putem će ići i kako će se razvijati odlučuje narod Srbije, a ne stranci. To je temelj svakog daljeg razvoja naše zemlje, ali je, sa druge strane, i jedan od najvećih rezultata dosadašnje politike Aleksandra Vučića.

Mi ne tražimo ljudima da nam veruju na reč. Iza nas su rezultati koje mogu da vide. A pred njih izlazimo sa obavezom da u narednom periodu uradimo još više.

Aleksandar Vučić je političar koji nesumnjivo ima najveće poverenje građana, a on je i kandidat SNS-a za premijera. Istovremeno je Vučić političar koji je glavna meta svih opozicionih napada i govore o njemu kao nekakvom „arhetipskom zlu“. Kriv im je i što pada kiša i što sija sunce i samo njemu da vide leđa pa će sve u zemlji da „procveta“. Pojednostavljujem sad ali suština je da se pokušava pravljenje referendumske atmosfere nalik izboru između života i smrti. Koliko je to opasno?

   Nije opasna referendumska atmosfera sama po sebi. Opasno je to što se svakodnevno radi na dehumanizaciji Aleksandra Vučića i njegove porodice. Koriste se budalasti oblici napada na njega, kako je nevoljen, nepoželjan i slično. Šta je to uopšte? Kakav je to argument za bilo šta? To je na nivou deteta predškolskog uzrasta, a pritom je i neistina, jer sam narod, prilikom Aleksandrovih poseta bilo kom mestu u Srbiji, dokazuje drugačije.

Ali ta kampanja se nastavlja. I problem je u tome što kampanja dehumanizacije treba da stvori atmosferu u kojoj je protiv Aleksandra Vučića bukvalno sve dozvoljeno. Jer dehumanizacija, po svojoj prirodi, otvara prostor za eliminaciju onoga ko je prethodno dehumanizovan. I pritom ne mislim samo na političku eliminaciju.

Istorija nas uči koliko takav mehanizam može da bude opasan. Dehumanizacija je prethodila i Holokaustu, kao i mnogim drugim velikim zločinima koje su različite grupe činile širom sveta. Taj mehanizam tako funkcioniše. Prvo nekoga lišite ljudskih osobina, a onda postaje lakše opravdati zlo koje se prema njemu čini. Dehumanizacija je, u tom smislu, svojevrsno pranje savesti onoga ko treba da učini neko zlo. Da to zlo više i ne izgleda tako strašno, jer sa druge strane navodno nemate čoveka, nemate osobu, nego nešto što takvu sudbinu, tobože, zaslužuje.

To je sporno i to je problem. Mržnja, nasilje i bes koji se ispoljavaju kroz dehumanizaciju Aleksandra Vučića jesu problem, a ne referendumska atmosfera, ako je uopšte i bude, jer ne vidim ni kako možemo da imamo takvu atmosferu sa ovolikim brojem već sada proglašenih izbornih lista.

Iz toga proizilazi pitanje da li će se 25. oktobra razrešiti društvena kriza ili će se ući u još dublju političku krizu? Strahujete li da će, po već utvrđenom scenariju, a po proglašenju rezultata, oni koji su učestvovali u blokadama izaći na ulice i optužiti vlast za izbornu krađu?

   Ne strahujem. Narod će odlučiti kome će dati poverenje, a naša pozicija je jasna. Aleksandar Vučić je više puta rekao da ćemo im čestitati, ukoliko budu pobedili. Sa druge strane, oni već danas najavljuju da rezultate izbora na kojima ne pobede neće priznati.

To je potpuni paradoks! Isti izbori, ista pravila, ista biračka mesta, isti birački odbori, ali ako oni pobede, izbori su regularni, a ako ne pobede, nisu. Vrlo zanimljiva logika.

Ako narod da poverenje našoj listi i podrži Aleksandra Vučića za premijera Srbije, tako će i biti. Svako ima pravo da protestuje i izrazi svoj politički stav, ali nema pravo da time drugima uskraćuje pravo na kretanje, obrazovanje, lečenje ili rad. I to je to.

U tom kontekstu, kako gledate na pritiske na opozicione političke stranke da ne učestvuju na izborima i da podrže listu koju je sastavio nekakav plenum? Ima li u tim pritiscima uticaja spolja?

   Ovo je prvi put u istoriji višestranačja u našoj zemlji da neko pokušava da određuje drugim političkim strankama da li smeju da izađu na izbore. I to pokazuje kako bi izgledala zemlja koju bi vodili blokaderi. Onome ko ih ne podržava ili želi da izrazi drugačiji politički stav oni bi uskraćivali pravo da učestvuje u političkom životu. I sve to pod plaštom borbe za demokratiju i rušenja tobožnje diktature Aleksandra Vučića, u kojoj svako može da govori šta hoće i svako može da se kandiduje.

To je nešto što duboko zabrinjava. Ti ljudi su, prema mojim informacijama, bili izloženi ogromnom pritisku. Neki su se pokazali čvršćim, neki mekšim. A pokazalo se, kao što to često biva u životu, da su najmekši bili upravo oni najgrlatiji, najbezobrazniji i najnepristojniji. Ispostavilo se da su to nežne dušice koje ne mogu da podnesu ni tri komentara na društvenim mrežama, pa zbog toga menjaju mišljenje.

Na kraju, ti ljudi su izvršili političko samoubistvo. Bez borbe su faktički ugasili sopstvene političke stranke i uveren sam da su time završili svoje ozbiljno političko delovanje. Ali, oni su sami stvarali tu alternativu, hvalili blokadersku studentsku listu i pravili od nje nešto što ona nije. Sada samo žanju ono što su sami posejali.

Međutim, mnogo više od njihove političke sudbine zabrinjava stepen nedemokratičnosti i totalitarizma u delovanju blokadera. I zato me brine kako bi izgledala Srbija u kojoj bi oni odlučivali o bilo čemu. Nasilje, mržnja, zabrane… Jeziva slika.

Nekako se uvek dođe do ostataka Demokratske stranke. Otkud Bojanu Pajtiću i Dušanu Petroviću uticaj u plenumu?

   Izgleda da imaju taj uticaj. O njemu smo slušali od samih aktera tih događaja, Mila Lompara i Dejana Mirovića. Ukoliko oni govore istinu, onda taj uticaj očigledno postoji.

I zapravo mislim da je cela studentska lista presvučena Demokratska stranka. Taj brend je potrošen i bilo bi iluzorno očekivati da lista koja nastupa pod imenom Demokratske stranke danas može da postigne neki značajniji rezultat. Zato su Demokratsku stranku preobukli u studentsku listu i time podvalili biračima koji veruju da ta lista nema nikakve veze sa starim političkim strukturama.

A veliku ulogu u toj obmani birača imali su upravo Dejan Mirović, Milo Lompar i njihovi istomišljenici. Oni su poslužili za jednokratnu upotrebu, da se obmanu nacionalno opredeljeni birači i privuku blokaderima.

Njihova politička sudbina me zato nimalo ne žalosti. Niko tu nije bio naivan i svako je znao šta radi i svako sada živi sa posledicama sopstvenog izbora.

Čuli ste za tezu „studenti i kamen za kupus da kandiduju, pobediće Vučića“?

   Da, čuo sam. Izgleda da su se baš tim kriterijumom rukovodili kada su pravili listu i moram da priznam da su u velikoj meri dosegli upravo taj traženi nivo.

Da li je prvi na listi, kardiolog Ilija Srdanović, dokaz da je bolje kamen za kupus da su kandidovali? Crnogorac, Milov lekar, saborac Dinka Gruhonjića u „Slobodnom univerzitetu“, poznat po nasilničkom ponašanju.

   Pored svega što ste naveli, mislim da je mnogo veći problem sa Srdanovićem to što taj čovek nema apsolutno nikakav plan i program i što nema blage veze šta bi radio kada bi se sutra našao na mestu predsednika Vlade.

Zapravo, on do sada nije pokazao ništa. Apsolutno ništa. Ni ideju, ni plan, ni znanje o tome kako se vodi država, ni odgovor na bilo koje važno pitanje. Jedino što je pokazao jeste mržnja koja je isijavala iz njegove facijalne ekspresije i unezverenog pogleda. Osim toga, ništa što bi ga preporučilo za bilo koju državnu funkciju.

Srdanović odbija da izađe na TV duel sa Vučićem jer kaže da će on „samo sa strukom da razgovara“. Ima li SNS kardiologa koji bi izašao sa njim na duel, da li ste razmišljali o toj opciji?

   Očigledno je da su ljudi koji vode kampanju blokadera vrlo dobro procenili Srdanovića i njegove kvalitete i, po svemu sudeći, rekli mu da ni za živu glavu ne sme na duel sa Aleksandrom Vučićem. Niti ima plan, niti ima program, niti ima ideju u kom pravcu bi vodio zemlju, niti ima odgovor na bilo koje ozbiljno pitanje koje bi se u tom duelu postavilo.

Zato mi je potpuno jasno zašto su, očigledno, odlučili da Srdanović ne sme da se pojavljuje nigde osim u medijima koji su im naklonjeni, gde će dobijati sugestivna pitanja i gde će moći da pokaže jedino što je do sada pokazao – mržnju. Da su kod njega prepoznali neki drugi politički kvalitet, verovatno bi mu rekli da ga pokaže. Pošto očigledno nisu, rekli su mu da se skloni od duela.

A što se tiče toga da će da razgovara samo sa strukom, trebalo bi neko da mu kaže da ovo nisu izbori za Lekarsku komoru. Doduše, kandidovao se, pa nije uspeo. Ali ovo je drugačija vrsta izbora. Možda će do kraja kampanje neko uspeti to da mu objasni, ali sumnjam da će to promeniti zabranu da ide u duele.

Predstavili su plan u 11 tačaka. Građanima nude lustraciju javnih funkcionera, specijalnu tužilačku policiju, „oslobađanje“ državnih i privatnih medija, jeftinije lekove, lekara u svakom selu… Kako? O svemu što je konkretno posle izbora, sad je važno da se sruši vlast, izjavio je prvi na listi Ilija Srdanović. Kako to da nije važno kako će se nakon izbora sprovesti ono što je pre izbora obećano?

   Zanimljivo je da u tom njihovom planu praktično nema ničega za narod i nema ničega za državu. Nema plata, nema penzija, nema ekonomskih mera, nema ničega za poljoprivrednike. Nema odgovora na pitanje od čega će ljudi bolje da žive. Ima samo njihove namere da svoju mržnju i komplekse leče kroz progon političkih protivnika. Zapravo bi svoje dosadašnje nasilje da legalizuju. To je suština.

A sa druge strane, prvi na toj listi praktično kaže da će videti šta će i kako će kada dođu na vlast. Dakle, oni ni sami ne znaju šta bi radili ukoliko bi im narod dao poverenje.

I zato mislim da bi bio ogroman rizik da ljudi koji nisu iz politike, koji nemaju iskustvo u vođenju države i koji ne nude odgovore na ključna pitanja, u ovako teškom trenutku u svetu dođu u poziciju da upravljaju Srbijom. To bi bilo pogubno za našu zemlju. Jer iz onoga što sami govore proizlazi da vlast ne vide kao sredstvo da poboljšaju život građana i čuvanje države, već kao priliku da se obračunavaju sa političkim protivnicima i tako zadovoljavaju sopstvene političke frustracije.

„Mrzim ih, mrzim ih iz dna duše“. To je izjavio Jovo Bakić, čovek koji je predstavnicima vlasti i onima koji podržavaju vlast zapretio „plivanjem po Savi“, „jurenjem po ulicama“, „prženjem i dinstanjem“. Da li je on „normalan Beograđanin“, kako se u javnosti predstavlja, deo pristojne Srbije? Njegovo ime je na izbornoj listi.

   Jovo Bakić je pokazao šta je njihov politički izraz. Mržnja i nekakve kanibalističke metafore koje su samo njemu zanimljive.

Ja njega ne mrzim. Iskreno ga žalim. Ne mogu ni da zamislim kako izgleda živeti sa tolikom količinom mržnje u sebi i sa takvim načinom razmišljanja u glavi. Ali je važno da građani znaju da čovek koji tako govori danas nije samo neka egzotična pojava u Knez Mihailovoj koja nekontrolisanim govorom sablažnjava prolaznike, već čovek koji je prošao sva njihova vetiranja i nalazi se na njihovoj izbornoj listi.

Jesu li ovo najneizvesniji izbori od početka višestranačja u Srbiji?

   Ne znam da li su najneizvesniji od početka višestranačja, ali svakako jesu sudbonosni. Direktno određuju u kom će pravcu ići Srbija i hoće li sačuvati svoju nezavisnost i slobodu. I mi im tako i pristupamo. Bez potcenjivanja bilo koga.

Na kraju, izbori i služe tome da narod odluči. Mi smo pred građane izašli sa Aleksandrom Vučićem kao kandidatom za premijera, sa rezultatima koje možemo da pokažemo i sa jasnim planom šta želimo da radimo u narednom periodu. Drugi će ponuditi ono što imaju i građani će napraviti izbor.

Za mene je mnogo važnije od pitanja koliko su izbori neizvesni pitanje šta Srbija dobija dan posle izbora. Svet ulazi u veoma težak i neizvestan period i Srbiji će biti potrebni stabilnost, iskustvo i ljudi koji znaju da vode državu u krizama. Zato ove izbore shvatamo maksimalno ozbiljno.

A 25. oktobra neće odlučivati ni istraživanja, ni mediji, ni bilo ko drugi. Odlučivaće građani Srbije. I tako jedino treba da bude.