Миленко Јованов за „Компас“: Избори су судбоносни, никога не потцењујемо

Листа коју предводи Александар Вучић носи назив „Уједињена Србија“, а пред грађане 25. октобра излази са конкретним економским резултатима и обећава наставак политике мира и стабилности у турбулентним временима. На другој страни налази се листа изникла из студентског протеста коју је потом креирао „пленум“ под чудним околностима. Они обећавају промену „болесног друштва“ уз пропратни програм дехуманизације Вучића и одбијања сваке врсте разговора са неистомишљеницима.

Ко су људи који траже мандат од грађана да управљају државом? Зашто не износе јасне ставове и колико је опасан недостатак политике? Коме и зашто смета вишестраначје у Србији? Шта Србија добија дан након избора? О томе je за Компас говорио члан Председништва Српске напредне странке Миленко Јованов.

Српска напредна странка изборну кампању почела је постављањем монтажне „црне кутије“ под називом „Блокадерска Србија“ у центру Крагујевца, а ви сте отворили изложбу. У „црној кутији“, која ће у наредном периоду обићи Србију, описан је резултат блокада – насиље и хаос. Коме се обраћате овим путем?

   Обраћамо се свим грађанима Србије. Позивамо све грађане Србије да, без обзира на политичко уверење, дођу и својим очима виде снимке хаоса и насиља које су блокадери правили.

Ту нема никаквог коментара који долази од било кога од нас, не постоји никаква брошура, не постоји никакав летак који се дели на улазу у ту „црну кутију“ да би неко могао да каже да унапред формирамо било чије мишљење. Не. Ми позивамо људе да дођу, да виде и да онда сами закључе шта су блокадери радили у претходном периоду и да ли то желе да подрже, јер је то оно што блокадери мисле да раде и након избора.

Да ли желе Србију која тако изгледа? То је питање на које свако треба да одговори сам, тако што ће ући, видети све то и сам рећи шта осећа када види све те слике и сцене.

То су све аутентични снимци. Постоје временска линија, извори и датуми, према томе, потпуно је јасно да ту нема никакве интервенције са наше стране у смислу формирања мишљења онога ко долази. Не. Свако треба своје мишљење да формира сам.

Критичари су одмах узвратили да СНС грађанима на овим изборима нуди „црну кутију“ вешто не улазећи у полемику шта се у тој „црној кутији“ налази и ко је за то одговоран. Зашто им ваше подсећање у овој кампањи не одговара?

   Очигледно добро знају шта су радили. И очигледно добро знају да то што су радили није добро. И зато се плаше и зато им не одговара да се грађани подсећају на њихово насиље. Рачунају да се све то заборавило.

Са друге стране, они се ни у једном моменту нису бавили питањем онога што је приказано. У неким случајевима бавили су се мноме или су исмевали ову акцију, као што иначе све исмевају. Али, ако је све то тако небитно, зашто се уопште тиме баве? Зашто им толико смета да људи својим очима виде оно што су они сами радили? Па ваљда им је то на понос. Е, то је кључно питање. Јер проблем за њих није „црна кутија“. Проблем је оно што се у њој види.

С друге стране, опозициони медији извештавају да су „студенти бициклисти“ кренули у своју кампању по Србији, а бициклира и најстарији студент међу њима, први на листи Илија Срдановић, човек од 56 година. У којој мери је изборно бициклирање као политичка стратегија претња СНС-у?

   Али то је већ виђено. Све су то већ радили, тако да не разумем најбоље ту репризу коју нам сада приказују. Не мислим заиста да се ми са њима такмичимо у вожњи бицикла. Нити мислим да је вожња бицикла одговор на било које озбиљно питање које ће се наћи пред Србијом.

Када погледате вести које свакога дана стижу из света, јасно је да се све чешће говори о још већем рату у односу на ратове које сада имамо, о још већим енергетским проблемима, о томе да ће зима бити изузетно тешка, да нам прети економска криза као последица енергетске кризе и о многим другим проблемима. И сад неко жели да нам каже да је одговор на све то да возимо бицикл. А кад дође зима, да возимо, ваљда, собни бицикл.

Мислим да одговор мора да буде много озбиљнији од вожње бицикла и да земљу морају да воде људи који имају озбиљне одговоре на ова изузетно тешка и сложена питања. И једини који може да да одговор на питање како у таквим околностима водити земљу јесте Александар Вучић. Он је лично данас највећи ресурс ове земље, зато што је већ водио земљу у тешким ситуацијама и успевао да у изузетно тешким околностима сачува интересе Србије и грађане Србије. И када су биле поплаве, и када је била корона, и када су почињали ратови у Украјини или Ирану, и у свакој другој тешкој ситуацији.

Такође не мислим да је вожња бицикла адекватан одговор на очекивања грађана. Не може се вожњом бицикла, баш као ни мржњом, изградити пут, поправити школа, изградити болница, повећати плате и пензије, очувати економија, отворити радна места или довести инвеститор. Ни на једно од тих питања одговор није вожња бицикла.

Нека је њима на срећу и здравље њихова рекреација, али Србија тражи озбиљне одговоре на врло важна и изазовна питања која ће нам врло брзо доћи на дневни ред.

Може ли грађане да превари вук који се заоденуо у јагњећу кожу?

   Не мислим да су они заоденути било каквом јагњећом кожом. Они и даље говоре о насиљу, и даље показују мржњу, и даље показују бес. То су једини прикази њиховог политичког деловања.

Зато не мислим да ту постоји било каква суштинска промена. Променили су можда форму, али нису променили садржај. Нису променили свој политички израз, јер се он и даље своди на бес, мржњу и насиље.

За разлику од других учесника у овом изборном процесу, СНС као странка која је дуго на власти може да се похвали конкретним економским резултатима. Увек може боље, па је зато моје питање шта је то што ће СНС у наредном периоду да уради за бољи живот грађана уколико опет добије већинско поверење?

   Мислим да је најважније да наставимо да радимо оно што смо радили и до сада, али још брже и још снажније. Јер грађани од политике не траже велике речи, него резултате. Њих занима колика им је плата, колика им је пензија, да ли имају посао, каква им је школа у коју шаљу децу, какав им је дом здравља, да ли имају пут, водовод, канализацију и могу ли да планирају своју будућност у Србији. Зато ће наш приоритет бити даљи економски раст, а тај раст мора директно да осети сваки грађанин кроз веће плате и пензије и бољи животни стандард.

Али, истовремено, пред нама је период огромне неизвесности у свету. Зато ће можда најважнији задатак бити да сачувамо мир и стабилност, нашу економију, радна места и сигурност људи. Да Србија настави да се развија и онда када околности око нас нису нимало једноставне.

И једнако нам је важно да сачувамо самосталност, суверенитет и независност Србије. Да о томе како ће Србија живети, којим путем ће ићи и како ће се развијати одлучује народ Србије, а не странци. То је темељ сваког даљег развоја наше земље, али је, са друге стране, и један од највећих резултата досадашње политике Александра Вучића.

Ми не тражимо људима да нам верују на реч. Иза нас су резултати које могу да виде. А пред њих излазимо са обавезом да у наредном периоду урадимо још више.

Александар Вучић је политичар који несумњиво има највеће поверење грађана, а он је и кандидат СНС-а за премијера. Истовремено је Вучић политичар који је главна мета свих опозиционих напада и говоре о њему као некаквом „архетипском злу“. Крив им је и што пада киша и што сија сунце и само њему да виде леђа па ће све у земљи да „процвета“. Поједностављујем сад али суштина је да се покушава прављење референдумске атмосфере налик избору између живота и смрти. Колико је то опасно?

   Није опасна референдумска атмосфера сама по себи. Опасно је то што се свакодневно ради на дехуманизацији Александра Вучића и његове породице. Користе се будаласти облици напада на њега, како је невољен, непожељан и слично. Шта је то уопште? Какав је то аргумент за било шта? То је на нивоу детета предшколског узраста, а притом је и неистина, јер сам народ, приликом Александрових посета било ком месту у Србији, доказује другачије.

Али та кампања се наставља. И проблем је у томе што кампања дехуманизације треба да створи атмосферу у којој је против Александра Вучића буквално све дозвољено. Јер дехуманизација, по својој природи, отвара простор за елиминацију онога ко је претходно дехуманизован. И притом не мислим само на политичку елиминацију.

Историја нас учи колико такав механизам може да буде опасан. Дехуманизација је претходила и Холокаусту, као и многим другим великим злочинима које су различите групе чиниле широм света. Тај механизам тако функционише. Прво некога лишите људских особина, а онда постаје лакше оправдати зло које се према њему чини. Дехуманизација је, у том смислу, својеврсно прање савести онога ко треба да учини неко зло. Да то зло више и не изгледа тако страшно, јер са друге стране наводно немате човека, немате особу, него нешто што такву судбину, тобоже, заслужује.

То је спорно и то је проблем. Мржња, насиље и бес који се испољавају кроз дехуманизацију Александра Вучића јесу проблем, а не референдумска атмосфера, ако је уопште и буде, јер не видим ни како можемо да имамо такву атмосферу са оволиким бројем већ сада проглашених изборних листа.

Из тога произилази питање да ли ће се 25. октобра разрешити друштвена криза или ће се ући у још дубљу политичку кризу? Страхујете ли да ће, по већ утврђеном сценарију, а по проглашењу резултата, они који су учествовали у блокадама изаћи на улице и оптужити власт за изборну крађу?

   Не страхујем. Народ ће одлучити коме ће дати поверење, а наша позиција је јасна. Александар Вучић је више пута рекао да ћемо им честитати, уколико буду победили. Са друге стране, они већ данас најављују да резултате избора на којима не победе неће признати.

То је потпуни парадокс! Исти избори, иста правила, иста бирачка места, исти бирачки одбори, али ако они победе, избори су регуларни, а ако не победе, нису. Врло занимљива логика.

Ако народ да поверење нашој листи и подржи Александра Вучића за премијера Србије, тако ће и бити. Свако има право да протестује и изрази свој политички став, али нема право да тиме другима ускраћује право на кретање, образовање, лечење или рад. И то је то.

У том контексту, како гледате на притиске на опозиционе политичке странке да не учествују на изборима и да подрже листу коју је саставио некакав пленум? Има ли у тим притисцима утицаја споља?

   Ово је први пут у историји вишестраначја у нашој земљи да неко покушава да одређује другим политичким странкама да ли смеју да изађу на изборе. И то показује како би изгледала земља коју би водили блокадери. Ономе ко их не подржава или жели да изрази другачији политички став они би ускраћивали право да учествује у политичком животу. И све то под плаштом борбе за демократију и рушења тобожње диктатуре Александра Вучића, у којој свако може да говори шта хоће и свако може да се кандидује.

То је нешто што дубоко забрињава. Ти људи су, према мојим информацијама, били изложени огромном притиску. Неки су се показали чвршћим, неки мекшим. А показало се, као што то често бива у животу, да су најмекши били управо они најгрлатији, најбезобразнији и најнепристојнији. Испоставило се да су то нежне душице које не могу да поднесу ни три коментара на друштвеним мрежама, па због тога мењају мишљење.

На крају, ти људи су извршили политичко самоубиство. Без борбе су фактички угасили сопствене политичке странке и уверен сам да су тиме завршили своје озбиљно политичко деловање. Али, они су сами стварали ту алтернативу, хвалили блокадерску студентску листу и правили од ње нешто што она није. Сада само жању оно што су сами посејали.

Међутим, много више од њихове политичке судбине забрињава степен недемократичности и тоталитаризма у деловању блокадера. И зато ме брине како би изгледала Србија у којој би они одлучивали о било чему. Насиље, мржња, забране… Језива слика.

Некако се увек дође до остатака Демократске странке. Откуд Бојану Пајтићу и Душану Петровићу утицај у пленуму?

   Изгледа да имају тај утицај. О њему смо слушали од самих актера тих догађаја, Мила Ломпара и Дејана Мировића. Уколико они говоре истину, онда тај утицај очигледно постоји.

И заправо мислим да је цела студентска листа пресвучена Демократска странка. Тај бренд је потрошен и било би илузорно очекивати да листа која наступа под именом Демократске странке данас може да постигне неки значајнији резултат. Зато су Демократску странку преобукли у студентску листу и тиме подвалили бирачима који верују да та листа нема никакве везе са старим политичким структурама.

А велику улогу у тој обмани бирача имали су управо Дејан Мировић, Мило Ломпар и њихови истомишљеници. Они су послужили за једнократну употребу, да се обману национално опредељени бирачи и привуку блокадерима.

Њихова политичка судбина ме зато нимало не жалости. Нико ту није био наиван и свако је знао шта ради и свако сада живи са последицама сопственог избора.

Чули сте за тезу „студенти и камен за купус да кандидују, победиће Вучића“?

   Да, чуо сам. Изгледа да су се баш тим критеријумом руководили када су правили листу и морам да признам да су у великој мери досегли управо тај тражени ниво.

Да ли је први на листи, кардиолог Илија Срдановић, доказ да је боље камен за купус да су кандидовали? Црногорац, Милов лекар, саборац Динка Грухоњића у „Слободном универзитету“, познат по насилничком понашању.

   Поред свега што сте навели, мислим да је много већи проблем са Срдановићем то што тај човек нема апсолутно никакав план и програм и што нема благе везе шта би радио када би се сутра нашао на месту председника Владе.

Заправо, он до сада није показао ништа. Апсолутно ништа. Ни идеју, ни план, ни знање о томе како се води држава, ни одговор на било које важно питање. Једино што је показао јесте мржња која је исијавала из његове фацијалне експресије и унезвереног погледа. Осим тога, ништа што би га препоручило за било коју државну функцију.

Срдановић одбија да изађе на ТВ дуел са Вучићем јер каже да ће он „само са струком да разговара“. Има ли СНС кардиолога који би изашао са њим на дуел, да ли сте размишљали о тој опцији?

   Очигледно је да су људи који воде кампању блокадера врло добро проценили Срдановића и његове квалитете и, по свему судећи, рекли му да ни за живу главу не сме на дуел са Александром Вучићем. Нити има план, нити има програм, нити има идеју у ком правцу би водио земљу, нити има одговор на било које озбиљно питање које би се у том дуелу поставило.

Зато ми је потпуно јасно зашто су, очигледно, одлучили да Срдановић не сме да се појављује нигде осим у медијима који су им наклоњени, где ће добијати сугестивна питања и где ће моћи да покаже једино што је до сада показао – мржњу. Да су код њега препознали неки други политички квалитет, вероватно би му рекли да га покаже. Пошто очигледно нису, рекли су му да се склони од дуела.

А што се тиче тога да ће да разговара само са струком, требало би неко да му каже да ово нису избори за Лекарску комору. Додуше, кандидовао се, па није успео. Али ово је другачија врста избора. Можда ће до краја кампање неко успети то да му објасни, али сумњам да ће то променити забрану да иде у дуеле.

Представили су план у 11 тачака. Грађанима нуде лустрацију јавних функционера, специјалну тужилачку полицију, „ослобађање“ државних и приватних медија, јефтиније лекове, лекара у сваком селу… Како? О свему што је конкретно после избора, сад је важно да се сруши власт, изјавио је први на листи Илија Срдановић. Како то да није важно како ће се након избора спровести оно што је пре избора обећано?

   Занимљиво је да у том њиховом плану практично нема ничега за народ и нема ничега за државу. Нема плата, нема пензија, нема економских мера, нема ничега за пољопривреднике. Нема одговора на питање од чега ће људи боље да живе. Има само њихове намере да своју мржњу и комплексе лече кроз прогон политичких противника. Заправо би своје досадашње насиље да легализују. То је суштина.

А са друге стране, први на тој листи практично каже да ће видети шта ће и како ће када дођу на власт. Дакле, они ни сами не знају шта би радили уколико би им народ дао поверење.

И зато мислим да би био огроман ризик да људи који нису из политике, који немају искуство у вођењу државе и који не нуде одговоре на кључна питања, у овако тешком тренутку у свету дођу у позицију да управљају Србијом. То би било погубно за нашу земљу. Јер из онога што сами говоре произлази да власт не виде као средство да побољшају живот грађана и чување државе, већ као прилику да се обрачунавају са политичким противницима и тако задовољавају сопствене политичке фрустрације.

„Мрзим их, мрзим их из дна душе“. То је изјавио Јово Бакић, човек који је представницима власти и онима који подржавају власт запретио „пливањем по Сави“, „јурењем по улицама“, „пржењем и динстањем“. Да ли је он „нормалан Београђанин“, како се у јавности представља, део пристојне Србије? Његово име је на изборној листи.

   Јово Бакић је показао шта је њихов политички израз. Мржња и некакве канибалистичке метафоре које су само њему занимљиве.

Ја њега не мрзим. Искрено га жалим. Не могу ни да замислим како изгледа живети са толиком количином мржње у себи и са таквим начином размишљања у глави. Али је важно да грађани знају да човек који тако говори данас није само нека егзотична појава у Кнез Михаиловој која неконтролисаним говором саблажњава пролазнике, већ човек који је прошао сва њихова ветирања и налази се на њиховој изборној листи.

Јесу ли ово најнеизвеснији избори од почетка вишестраначја у Србији?

   Не знам да ли су најнеизвеснији од почетка вишестраначја, али свакако јесу судбоносни. Директно одређују у ком ће правцу ићи Србија и хоће ли сачувати своју независност и слободу. И ми им тако и приступамо. Без потцењивања било кога.

На крају, избори и служе томе да народ одлучи. Ми смо пред грађане изашли са Александром Вучићем као кандидатом за премијера, са резултатима које можемо да покажемо и са јасним планом шта желимо да радимо у наредном периоду. Други ће понудити оно што имају и грађани ће направити избор.

За мене је много важније од питања колико су избори неизвесни питање шта Србија добија дан после избора. Свет улази у веома тежак и неизвестан период и Србији ће бити потребни стабилност, искуство и људи који знају да воде државу у кризама. Зато ове изборе схватамо максимално озбиљно.

А 25. октобра неће одлучивати ни истраживања, ни медији, ни било ко други. Одлучиваће грађани Србије. И тако једино треба да буде.