Milorad Vukašinović: Vojna neutralnost Srbije

U okolnostima zaoštravanja krize izazvane ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, očuvanje vojne neutralnosti postaje pitanje od prvorazrednog strateškog značaja za Srbiju. Podsetimo, koncepcija vojne neutralnosti prvi put je zvanično definisana Rezolucijom Narodne skupštine iz 2007. godine, kojom se naša država obavezala da ostane van svih postojećih vojnih saveza. Ovaj status kasnije je potvrđen dokumentima poput Strategije odbrane, što podrazumeva zabranu učlanjenja u NATO i druge vojne blokove, a što je omogućavalo Srbiji da samostalno razvija svoje odbrambene kapacitete i sarađuje sa svim važnim globalnim akterima.

Iako državno rukovodstvo redovno ističe vojnu neutralnost kao dugoročno strateško opredeljenje, status se u praksi sprovodi kroz uravnoteženu saradnju, što podrazumeva održavanje vojnih odnosa sa NATO-om, Rusijom, Kinom, ali i Francuskom, koja je jedna od vodećih vojnih sila u Evropi. Srbija svoju vojnu neutralnost potvrđuje i učešćem u multinacionalnim operacijama Ujedinjenih nacija i Evropske unije, doprinoseći tako tzv. globalnoj bezbednosti.

Nema nikakve sumnje da u uslovima „militarizacije svetske politike” očuvanje vojne neutralnosti podrazumeva osmišljen multidisciplinaran pristup koji, pored vojne komponente, podrazumeva i brojne druge akcije na diplomatskom, ekonomskom, kulturnom i duhovnom planu.

Postkatastrofizam
Na ovom mestu dopuštamo sebi mali izlet u istoriju. Posle završetka Hladnog rata nastale su brojne koncepcije preuređenja svetskog poretka u skladu sa interesima pobedničkog Zapada. Pored Fukujamine teorija koja preoblikovanje sveta opisuje u znaku planetarnog trijumfa liberalizma i odgovarajućeg „kraja istorije”, pojavile su se i slične geoekonomske teorije (Ž. Atali) koje promovišu nastupajuću „eru novca”. Sve ove teorije se u geopolitičkom rečniku označavaju izrazom „neomondijalizam” koji se u odnosu na one doktrine klasičnog mondijalizma, koje su se pojavile šezdesetih godina prošlog veka, razlikuje po potpunom odbacivanju levičarskih postulata.

Naime, ranije verzije mondijalizma bile su zasnovane na uverenju da se „geopolitička dvojnost Hladnog rata” može prevazići stvaranjem „novog kulturno-ideološkog tipa civilizacije” koji bi bio prelazni oblik između socijalizma i kapitalizma, tj. između „čistog atlantizma i čistog kontinentalizma”. To bi podrazumevalo prelazak Sovjeta s tvrdokornog marksizma na umereniju verziju socijaldemokratije, potom njihovo odricanje od diktature proleterijata, klasne borbe i nacionalizacije sredstava za proizvodnju. Zauzvrat, kapitalistički Zapad bi ograničio slobodu tržišta, zatim uveo delimičnu državnu regulativu u privredi i druga ograničenja, dok bi dve ideologije jedinstvo pronašle u tradicijama prosvetiteljstva i humanizma, odakle vode poreklo i zapadni demokratski režimi i socijalna etika komunizma. Te verzije preuređenja sveta neomondijalisti u potpunosti odbacuju i ponašaju se u skladu sa uverenjem da je pobeda Zapada u istorijskom i civilizacijskom smislu konačna, kao i da je samo pitanje na koji način je treba institucionalno uobličiti.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka pojavile su se i neke realističnije verzije neomondijalizma, među kojima je svakako najzanimljivija tzv. teorija postkatastrofizma koja umnogome oslikava savremenu realnost u međunarodnoj politici. Reč je o teoriji koja je nastala pod okriljem Instituta za geopolitička istraživanja iz Milana, a čiji je autor prof. Karlo Santoro. Postkatastrofičari zastupaju stanovište da je posle završetka Hladnog rata celokupan posthladnoratovski međunarodni politički poredak nemoguće transformisati pod okriljem UN koje su u potpunosti izgubile legitimitet. Santoro ističe da je takav sistem u suštini relikt Hladnog rata.

U takvoj atmosferi postkatastrofičari su predviđali „razdoblje civilizacijskih katastrofa” i kolaps međunarodnog poretka, koji će se manifestovati na više različitih načina. Jedan od fenomena koji je Santoro predviđao je rast nacionalizma u zemljama bivše Istočne Evrope (primer Ukrajine), potom razval dojučerašnjih čvrstih savezništava (kriza u odnosima SAD i EU) uz mogućnost sukoba unutar takvih saveza (tenzije između Grčke i Turske). Na kraju tog procesa biće stvoren takav globalni haos posle kojeg će biti  ustanovljena planetarna država, kojom će upravljati jedinstvena svetska vlada. Dakle, Santoroova teorija pozicionirana je između Fukojaminog ideološkog optimizma o kraju istorije i Hantingtonovog ideološkog pesimizma o preoblikovanju svetskog poretka kao posledici sudara civilizacija, i kao takva veoma podseća na aktuelna dešavanja u svetu.

Srbija i dva Zapada
Koncepcija vojne neutralnosti Srbije podrazumeva da u sadašnjim okolnostima Srbija ne želi da postane članica NATO-a, što je svakako najveći izazov u budućim odnosima naše zemlje sa Zapadom. Razume se da je glavna prepreka agresija ovog vojnog saveza 1999. godine, ali i posledična otmica Kosova i Metohije. Većina glavnih članica NATO-a priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, uz istovremeno negiranje prava stanovnika ruskih regiona u Ukrajini da se po istom principu pripoje Ruskoj Federaciji.

Srbija je da bi koliko-toliko pacifikovala odnose sa NATO-om poslednjih godina prihvatala sporazume poput IPAP koje su pre nas potpisale Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija, Kazahstan, Moldavija, Bosna i Crna Gora (koja je u međuvremenu postala punopravni član NATO-a). Sve do početka ukrajinske krize i Rusija je ima odgovarajući stepen saradnje sa NATO-om. Početak rata 2022. godine je iz osnova promenio odnose.

Za naš koncept vojne neutralnosti veoma su značajne promene koje su se unutar zapadne zajednice dogodile posle ponovnog izbora Donalda Trampa za američkog predsednika. Uprkos Trampovoj zaoštrenijoj retorici i praksi jednostranih poteza u međunarodnoj politici, njegova spoljna politika je odbacila univerzalije Bajdenove administracije i vratila se tradicionalnim realističkim koncepcijama američke politike. Ta činjenica je u velikoj meri promenila odnose Amerike i EU koja je danas poslednji bastion globalizma. Za razliku od EU koja je veoma sklona mešanjima u unutrašnji politički život, Trampova administracija je protivna ovakvom modelu ponašanja o čemu je uostalom u Minhenu otvoreno govorio potpredsednik Vens. Ne zaboravimo i da su, uprkos unutrašnjim otporima duboke države, prošle godine u Enkoridžu obnovljeni odnosi sa Rusijom i predsednikom Putinom. Takvu nameru ne vidimo danas u EU gde je na delu opšta militarizacija društava.

Otuda je za Srbiju otvaranje strateškog dijaloga sa SAD, baš u ovom trenutku, pitanje od prvorazrednog značaja, jer je prvi put posle mnogo decenija stvorena pretpostavka da se u Vašingtonu uopšte razgovara sa Srbijom. Istine, radi treba reći da nikakvi spektakularni prodori tu nisu mogući, ali nije bez značaja mogućnost da se na najvišim adresama u SAD čuje i glas naše zemlje, ne samo zbog teške situacije na Kosovu, već i zbog najave da će Amerika redukovati znatan deo vojnog osoblja u Evropi, pa i u bazi Bondstil kod Uroševca. Za Srbiju je veoma važno da takav bezbednosni vakum ne popune izrazito neprijateljske sile poput Hrvatske ili Turske, koji se samokandiduju za tu prljavu ulogu.

Pored toga veoma je važna i pozicija Republike Srpske u Bosni i najava imenovanja novog visokog predstavnika u toj bivšoj jugoslovenskoj republici, koji bi morao da predstavlja radikalan otklon od politike Kristijana Šmita, jer u svojoj vojnoj doktrini Srbija je preuzela ulogu zaštite Republike Srpske i garanta Dejtona. U razgovorima u Vašingtonu veoma je značajna i tema NIS-a i zavisnost naše privrede od jeftinog ruskog gasa. Kao mala diverzifikovana privreda Srbija može da ponudi dosta toga američkim investitorima. Dijalog je verovatno moguć i u domenu očuvanja tradicionalnih hrišćanskih vrednosti kojima je sadašnja Trampova administracija sklona. Ovo se pre svega odnosi na hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije. Čini nam se da su ovo područja gde je strateški dogovor dve strane sasvim moguć. U suprotnom bićemo svedoci još jednog američkog strateškog diktata, kako je to ovih dana napisao Nikola Vrzić.

Za razliku od američke administracije, odnos Srbije i EU prožet je nizom protivrečnosti. Srbija se nije pridružila antiruskoj „koaliciji voljnih” i nema sumnje da je zbog toga platila visoku cenu. Pored finansiranja „obojene revolucije” iz neformalnih evropskih fondova, politika EU se otvoreno meša u naš unutrašnji politički život uslovljavajući na različite načine Srbiju. Pored stalnih pritisaka „da normalizuje odnose sa Kosovom”, Srbiji se iz Brisela neprekidno ispostavljaju razni ponižavajući zahtevi, poput zabrane štampanja nacionalih udžbenika i kritika na račun Srpske pravoslavne crkve i ličnosti patrijarha Porfirija. Poslednji primer je skandalozna presuda suda u Ljubljani kojom je srpski patrijarh osuđen za „mobing” u svojoj crkvi, čime su prekršeni svi mogući zakoni i međunarodne konvencije o odnosima crkve i države. Otuda nije jasno zašto se o ovakvoj Uniji govori kao o našem spoljnopolitičkom prioritetu, posebno u uslovima koje nameće radikalna ratna praksa i retorika koju EU zastupa na tlu Ukrajine.

Srbija i Rusija
Za razliku od odnosa sa Zapadom, koncepcija vojne neutralnosti Srbije nailazi na podršku zvanične Moskve. Utisak je da je za Rusiju pozicija zvaničnog Beograda veoma važna u simboličkom smislu. Najvažniji sadržaj tih odnosa diktira strateško partnerstvo u oblasti gasne geopolitike bez koje nema nikakve pa ni vojne industrije. Zbog toga je za rusku državu pitanje opstanka NIS-a veoma važno jer ono pokazuje suštinsku povezanost dve bratske države.

Što se rata u Ukrajini tiče, Rusija nije javno komentarisala prisustvo Srbije na sastancima „koalicije voljnih”, ali nema razloga za neko posebno nezadovoljstvo Moskve jer je Srbija izuzela svoju saglasnost u svim bitnim pitanjima. Rukovodstvo Srbije svesno je da se više od 80 procenata građana Srbije protivi bilo kakvim sankcijama protiv Rusije. Raniji šumovi koji su se odnosili na izvoz srpske vojne industrije u Ukrajinu rešeni su tiho i bez mnogo pompe.

Ruski visoki zvaničnici više puta su u poslednje vreme ponovili da su svesni velikih pritisaka kojima je povodom Kosova i Ukrajine izložena Srbija, što je u Beogradu protumačeno ne samo kao znak podrške, nego i poverenja prema rukovodstvu Srbije. U svim međunarodnim forumima Rusija se pokazuje kao veliki diplomatski oslonac Srbije i Republike Srpske.

U odnosu na ostale velike sile, Rusija na tlu Srbije ima ogromnu prednost kao pravoslavna država. Pokazalo se da su ti odnosi vrlo značajni u kriznim vremenima. Posebno je bila upečatljiva poseta srpskog patrijarha Moskvi prošle godine i njegove molbe upućene predsedniku Putinu da u slučaju neke velike svetske promene ne zaboravi malu Srbiju. Da li uopšte treba podsećati na naša zajednička vojna pregnuća tokom 19. veka i podršku Rusije oslobodilačkim težnjama srpskog naroda na Balkanu. Tu su i zajedničke antifašističke tradicije dva naroda, kao i sećanja na tragediju 1999. godine kada je i Rusija bila ponižena.

Put svile

Početkom ovog veka kineska diplomatija je ušla u novu fazu delovanja. Svakako najvažniji događaj je potpisivanje kinesko-ruskog ugovora o prijateljstvu (jul 2001. godine) koji predstavlja temeljni dokument kojim se regulišu međusobni odnosi u 21. veku. Zajednički interes je stabilizacija prilika u Evroaziji, regulisanje međugraničnih eventualnih sporova, kao i višedimenzionalna saradnja u mnogim privrednim sektorima – posebno u oblasti gasne infrastrukture. Složena vojnobezbednosna pitanja rešavaju se na najvišem nivou u okviru ŠOS-a, a zajednički privredni interesi usklađuju kroz delovanje geoekonomskog saveza BRIKS-a. Na taj način stvorene su pretpostavke za realizaciju globalnog geopolitičkog koncepta „Jedan pojas – jedan put” koji ima i svoj balkanski krak sa Srbijom kao ključnim partnerom.

Kineski prodor na Balkan proizilazi iz kineskog nastojanja da vanredne privredne rezultate projektuje na širem globalnom planu. Za kineske eksperte međunarodnih odnosa proces globalizacije je „tendencija koju nijedna zemlja ne može da izbegne”. Iz ovog uverenja proistekao je koncept „velike diplomatije” koji Kina dosledno sprovodi i na našem području. Za razliku od prethodnih decenija, visoke stope privrednog rasta nameću potrebu širenja kineskog uticaja daleko van granica zemlje. Svakako je primarni interes stvaranje preduslova za efikasan i brz prodor kineskih roba na evropska tržišta. Da bi se ovakav koncept ostvario, potrebna je odgovarajuća saobraćajna infrastruktura.

Kinezi su okupljanje država u okviru Samita 16 plus 1 u Beogradu svojevremeno  s pravom nazivali uspehom njihove „diplomatije brzih pruga”. Razume se da ovakva vrsta uticaja stvara pretpostavke za jačanje kineske uloge u Evropi, koja objektivno ugrožava interese tradicionalnih „talasokratskih sila” (SAD i Velike Britanije). Kineska uspešna investicija u luku Pirej (2009. godine), ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu na tzv. Zapadnom Balkanu, planirana izgradnja brze pruge Beograd – Budimpešta, kao i duboka kriza koncepta EU, svakako iz osnova menjaju uobičajene klasične geopolitičke predstave o evropskom prostoru „od Baltika do Jadrana” koji je kroz ceo prošli vek bio ekskluzivna zona uticaja angloameričke geopolitike u funkciji sprečavanja teritorijalnog povezivanja Rusa i Nemaca (videti H. Mekinder, Geografska osa istorije, 1904).

Pupak sveta

Posmatrano u širem kontekstu, područje Balkana (posebno Srbije kao ključne države, koja kontroliše delove podunavskog i moravsko-vardarskog basena) poseduje ogroman potencijal za povezivanje kinesko-ruskih interesa, a što bi doprinelo stvaranju pretpostavki za potencijalnu „emancipaciju” balkanskih država i stvaranje jedne beskonfliktne zone koja bi bila uključena u glavne tokove neke nove evropske politike, jer pokazalo se da je globalizacija proces koji se ne može zaustaviti. U svetu u kojem je spoljna politika sve više u funkciji ekonomije, nedavno je  Džefri Saks kao poseban uspeh naše zemlje naveo privlačenje kineskih investicija, uprkos sankcijama koje Amerika sprovodi protiv Kine. Zanimljivo je gledište američkog ekonomiste o multipolarnom svetu „u kojem Evropa ne gubi prosperitet već se on deli na globalne aktereˮ. Hvala Bogu da se završila dominacija Zapada –  primetio je Saks.

Konačno, na strogo političkom planu, Srbija je pokazala izuzetnu sposobnost da valorizuje svoj geografski položaj u četvorouglu ključnih aktera: SAD, Rusija, Kina i Evropska unija. Ovo tim pre što je odnos pomenutih sila prema teritorijalnom integritetu Srbije (Kosovo i Metohija) veoma različit. Otuda je u ovom trenutku za Srbiju veoma važno da sačuva postojeći status kvo u odnosima sa Zapadom, kao i da putem ekonomske saradnje zainteresuje zapadne kompanije za ovaj region u kojem su dobrodošle kineske investicije u nove tehnologije. Upravo zbog toga je strategija vojne neutralnosti Srbije za našu državu egzistencijalno pitanje. Svaki suprotan izbor bi značio jednu vrstu geopolitičkog samoubistva.