Милорад Вукашиновић: Војна неутралност Србије

У околностима заоштравања кризе изазване ратовима у Украјини и на Блиском истоку, очување војне неутралности постаје питање од прворазредног стратешког значаја за Србију. Подсетимо, концепција војне неутралности први пут је званично дефинисана Резолуцијом Народне скупштине из 2007. године, којом се наша држава обавезала да остане ван свих постојећих војних савеза. Овај статус касније је потврђен документима попут Стратегије одбране, што подразумева забрану учлањења у НАТО и друге војне блокове, а што је омогућавало Србији да самостално развија своје одбрамбене капацитете и сарађује са свим важним глобалним актерима.

Иако државно руководство редовно истиче војну неутралност као дугорочно стратешко опредељење, статус се у пракси спроводи кроз уравнотежену сарадњу, што подразумева одржавање војних односа са НАТО-ом, Русијом, Кином, али и Француском, која је једна од водећих војних сила у Европи. Србија своју војну неутралност потврђује и учешћем у мултинационалним операцијама Уједињених нација и Европске уније, доприносећи тако тзв. глобалној безбедности.

Нема никакве сумње да у условима „милитаризације светске политике” очување војне неутралности подразумева осмишљен мултидисциплинаран приступ који, поред војне компоненте, подразумева и бројне друге акције на дипломатском, економском, културном и духовном плану.

Посткатастрофизам
На овом месту допуштамо себи мали излет у историју. После завршетка Хладног рата настале су бројне концепције преуређења светског поретка у складу са интересима победничког Запада. Поред Фукујамине теорија која преобликовање света описује у знаку планетарног тријумфа либерализма и одговарајућег „краја историје”, појавиле су се и сличне геоекономске теорије (Ж. Атали) које промовишу наступајућу „еру новца”. Све ове теорије се у геополитичком речнику означавају изразом „неомондијализам” који се у односу на оне доктрине класичног мондијализма, које су се појавиле шездесетих година прошлог века, разликује по потпуном одбацивању левичарских постулата.

Наиме, раније верзије мондијализма биле су засноване на уверењу да се „геополитичка двојност Хладног рата” може превазићи стварањем „новог културно-идеолошког типа цивилизације” који би био прелазни облик између социјализма и капитализма, тј. између „чистог атлантизма и чистог континентализма”. То би подразумевало прелазак Совјета с тврдокорног марксизма на умеренију верзију социјалдемократије, потом њихово одрицање од диктатуре пролетеријата, класне борбе и национализације средстава за производњу. Заузврат, капиталистички Запад би ограничио слободу тржишта, затим увео делимичну државну регулативу у привреди и друга ограничења, док би две идеологије јединство пронашле у традицијама просветитељства и хуманизма, одакле воде порекло и западни демократски режими и социјална етика комунизма. Те верзије преуређења света неомондијалисти у потпуности одбацују и понашају се у складу са уверењем да је победа Запада у историјском и цивилизацијском смислу коначна, као и да је само питање на који начин је треба институционално уобличити.

Средином деведесетих година прошлог века појавиле су се и неке реалистичније верзије неомондијализма, међу којима је свакако најзанимљивија тзв. теорија посткатастрофизма која умногоме осликава савремену реалност у међународној политици. Реч је о теорији која је настала под окриљем Института за геополитичка истраживања из Милана, а чији је аутор проф. Карло Санторо. Посткатастрофичари заступају становиште да је после завршетка Хладног рата целокупан постхладноратовски међународни политички поредак немогуће трансформисати под окриљем УН које су у потпуности изгубиле легитимитет. Санторо истиче да је такав систем у суштини реликт Хладног рата.

У таквој атмосфери посткатастрофичари су предвиђали „раздобље цивилизацијских катастрофа” и колапс међународног поретка, који ће се манифестовати на више различитих начина. Један од феномена који је Санторо предвиђао је раст национализма у земљама бивше Источне Европе (пример Украјине), потом развал дојучерашњих чврстих савезништава (криза у односима САД и ЕУ) уз могућност сукоба унутар таквих савеза (тензије између Грчке и Турске). На крају тог процеса биће створен такав глобални хаос после којег ће бити  установљена планетарна држава, којом ће управљати јединствена светска влада. Дакле, Сантороова теорија позиционирана је између Фукојаминог идеолошког оптимизма о крају историје и Хантингтоновог идеолошког песимизма о преобликовању светског поретка као последици судара цивилизација, и као таква веома подсећа на актуелна дешавања у свету.

Србија и два Запада
Концепција војне неутралности Србије подразумева да у садашњим околностима Србија не жели да постане чланица НАТО-а, што је свакако највећи изазов у будућим односима наше земље са Западом. Разуме се да је главна препрека агресија овог војног савеза 1999. године, али и последична отмица Косова и Метохије. Већина главних чланица НАТО-а признаје Косово као независну државу, уз истовремено негирање права становника руских региона у Украјини да се по истом принципу припоје Руској Федерацији.

Србија је да би колико-толико пацификовала односе са НАТО-ом последњих година прихватала споразуме попут ИПАП које су пре нас потписале Грузија, Азербејџан, Јерменија, Казахстан, Молдавија, Босна и Црна Гора (која је у међувремену постала пуноправни члан НАТО-а). Све до почетка украјинске кризе и Русија је има одговарајући степен сарадње са НАТО-ом. Почетак рата 2022. године је из основа променио односе.

За наш концепт војне неутралности веома су значајне промене које су се унутар западне заједнице догодиле после поновног избора Доналда Трампа за америчког председника. Упркос Трамповој заоштренијој реторици и пракси једностраних потеза у међународној политици, његова спољна политика је одбацила универзалије Бајденове администрације и вратила се традиционалним реалистичким концепцијама америчке политике. Та чињеница је у великој мери променила односе Америке и ЕУ која је данас последњи бастион глобализма. За разлику од ЕУ која је веома склона мешањима у унутрашњи политички живот, Трампова администрација је противна оваквом моделу понашања о чему је уосталом у Минхену отворено говорио потпредседник Венс. Не заборавимо и да су, упркос унутрашњим отпорима дубоке државе, прошле године у Енкориџу обновљени односи са Русијом и председником Путином. Такву намеру не видимо данас у ЕУ где је на делу општа милитаризација друштава.

Отуда је за Србију отварање стратешког дијалога са САД, баш у овом тренутку, питање од прворазредног значаја, јер је први пут после много деценија створена претпоставка да се у Вашингтону уопште разговара са Србијом. Истине, ради треба рећи да никакви спектакуларни продори ту нису могући, али није без значаја могућност да се на највишим адресама у САД чује и глас наше земље, не само због тешке ситуације на Косову, већ и због најаве да ће Америка редуковати знатан део војног особља у Европи, па и у бази Бондстил код Урошевца. За Србију је веома важно да такав безбедносни вакум не попуне изразито непријатељске силе попут Хрватске или Турске, који се самокандидују за ту прљаву улогу.

Поред тога веома је важна и позиција Републике Српске у Босни и најава именовања новог високог представника у тој бившој југословенској републици, који би морао да представља радикалан отклон од политике Кристијана Шмита, јер у својој војној доктрини Србија је преузела улогу заштите Републике Српске и гаранта Дејтона. У разговорима у Вашингтону веома је значајна и тема НИС-а и зависност наше привреде од јефтиног руског гаса. Као мала диверзификована привреда Србија може да понуди доста тога америчким инвеститорима. Дијалог је вероватно могућ и у домену очувања традиционалних хришћанских вредности којима је садашња Трампова администрација склона. Ово се пре свега односи на хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Чини нам се да су ово подручја где је стратешки договор две стране сасвим могућ. У супротном бићемо сведоци још једног америчког стратешког диктата, како је то ових дана написао Никола Врзић.

За разлику од америчке администрације, однос Србије и ЕУ прожет је низом противречности. Србија се није придружила антируској „коалицији вољних” и нема сумње да је због тога платила високу цену. Поред финансирања „обојене револуције” из неформалних европских фондова, политика ЕУ се отворено меша у наш унутрашњи политички живот условљавајући на различите начине Србију. Поред сталних притисака „да нормализује односе са Косовом”, Србији се из Брисела непрекидно испостављају разни понижавајући захтеви, попут забране штампања националих уџбеника и критика на рачун Српске православне цркве и личности патријарха Порфирија. Последњи пример је скандалозна пресуда суда у Љубљани којом је српски патријарх осуђен за „мобинг” у својој цркви, чиме су прекршени сви могући закони и међународне конвенције о односима цркве и државе. Отуда није јасно зашто се о оваквој Унији говори као о нашем спољнополитичком приоритету, посебно у условима које намеће радикална ратна пракса и реторика коју ЕУ заступа на тлу Украјине.

Србија и Русија
За разлику од односа са Западом, концепција војне неутралности Србије наилази на подршку званичне Москве. Утисак је да је за Русију позиција званичног Београда веома важна у симболичком смислу. Најважнији садржај тих односа диктира стратешко партнерство у области гасне геополитике без које нема никакве па ни војне индустрије. Због тога је за руску државу питање опстанка НИС-а веома важно јер оно показује суштинску повезаност две братске државе.

Што се рата у Украјини тиче, Русија није јавно коментарисала присуство Србије на састанцима „коалиције вољних”, али нема разлога за неко посебно незадовољство Москве јер је Србија изузела своју сагласност у свим битним питањима. Руководство Србије свесно је да се више од 80 процената грађана Србије противи било каквим санкцијама против Русије. Ранији шумови који су се односили на извоз српске војне индустрије у Украјину решени су тихо и без много помпе.

Руски високи званичници више пута су у последње време поновили да су свесни великих притисака којима је поводом Косова и Украјине изложена Србија, што је у Београду протумачено не само као знак подршке, него и поверења према руководству Србије. У свим међународним форумима Русија се показује као велики дипломатски ослонац Србије и Републике Српске.

У односу на остале велике силе, Русија на тлу Србије има огромну предност као православна држава. Показало се да су ти односи врло значајни у кризним временима. Посебно је била упечатљива посета српског патријарха Москви прошле године и његове молбе упућене председнику Путину да у случају неке велике светске промене не заборави малу Србију. Да ли уопште треба подсећати на наша заједничка војна прегнућа током 19. века и подршку Русије ослободилачким тежњама српског народа на Балкану. Ту су и заједничке антифашистичке традиције два народа, као и сећања на трагедију 1999. године када је и Русија била понижена.

Пут свиле

Почетком овог века кинеска дипломатија је ушла у нову фазу деловања. Свакако најважнији догађај је потписивање кинеско-руског уговора о пријатељству (јул 2001. године) који представља темељни документ којим се регулишу међусобни односи у 21. веку. Заједнички интерес је стабилизација прилика у Евроазији, регулисање међуграничних евентуалних спорова, као и вишедимензионална сарадња у многим привредним секторима – посебно у области гасне инфраструктуре. Сложена војнобезбедносна питања решавају се на највишем нивоу у оквиру ШОС-а, а заједнички привредни интереси усклађују кроз деловање геоекономског савеза БРИКС-а. На тај начин створене су претпоставке за реализацију глобалног геополитичког концепта „Један појас – један пут” који има и свој балкански крак са Србијом као кључним партнером.

Кинески продор на Балкан произилази из кинеског настојања да ванредне привредне резултате пројектује на ширем глобалном плану. За кинеске експерте међународних односа процес глобализације је „тенденција коју ниједна земља не може да избегне”. Из овог уверења проистекао је концепт „велике дипломатије” који Кина доследно спроводи и на нашем подручју. За разлику од претходних деценија, високе стопе привредног раста намећу потребу ширења кинеског утицаја далеко ван граница земље. Свакако је примарни интерес стварање предуслова за ефикасан и брз продор кинеских роба на европска тржишта. Да би се овакав концепт остварио, потребна је одговарајућа саобраћајна инфраструктура.

Кинези су окупљање држава у оквиру Самита 16 плус 1 у Београду својевремено  с правом називали успехом њихове „дипломатије брзих пруга”. Разуме се да оваква врста утицаја ствара претпоставке за јачање кинеске улоге у Европи, која објективно угрожава интересе традиционалних „таласократских сила” (САД и Велике Британије). Кинеска успешна инвестиција у луку Пиреј (2009. године), улагања у саобраћајну инфраструктуру на тзв. Западном Балкану, планирана изградња брзе пруге Београд – Будимпешта, као и дубока криза концепта ЕУ, свакако из основа мењају уобичајене класичне геополитичке представе о европском простору „од Балтика до Јадрана” који је кроз цео прошли век био ексклузивна зона утицаја англоамеричке геополитике у функцији спречавања територијалног повезивања Руса и Немаца (видети Х. Мекиндер, Географска оса историје, 1904).

Пупак света

Посматрано у ширем контексту, подручје Балкана (посебно Србије као кључне државе, која контролише делове подунавског и моравско-вардарског басена) поседује огроман потенцијал за повезивање кинеско-руских интереса, а што би допринело стварању претпоставки за потенцијалну „еманципацију” балканских држава и стварање једне бесконфликтне зоне која би била укључена у главне токове неке нове европске политике, јер показало се да је глобализација процес који се не може зауставити. У свету у којем је спољна политика све више у функцији економије, недавно је  Џефри Сакс као посебан успех наше земље навео привлачење кинеских инвестиција, упркос санкцијама које Америка спроводи против Кине. Занимљиво је гледиште америчког економисте о мултиполарном свету „у којем Европа не губи просперитет већ се он дели на глобалне актереˮ. Хвала Богу да се завршила доминација Запада –  приметио је Сакс.

Коначно, на строго политичком плану, Србија је показала изузетну способност да валоризује свој географски положај у четвороуглу кључних актера: САД, Русија, Кина и Европска унија. Ово тим пре што је однос поменутих сила према територијалном интегритету Србије (Косово и Метохија) веома различит. Отуда је у овом тренутку за Србију веома важно да сачува постојећи статус кво у односима са Западом, као и да путем економске сарадње заинтересује западне компаније за овај регион у којем су добродошле кинеске инвестиције у нове технологије. Управо због тога је стратегија војне неутралности Србије за нашу државу егзистенцијално питање. Сваки супротан избор би значио једну врсту геополитичког самоубиства.