Obavezan povratak u zakonske okvire rada i života

Građani mogu učestvovati u procesima njihovog donošenja i izmena jedino na legalan, već unapred propisan način, putem narodnih inicijativa. U tim propisima, ulica nije naveden kao jedan od mogućih načina promena.

Pritisci koji se vrše na državne organe tokom poslednjih meseci  su dobili neshvatljive oblike i obesmislili svaku vrstu normalne političke borbe. Pri tome su neke metode na granici legalnog,a neke u  potpunosti nisu legalne, a sve u cilju da dođe do promene  političkih aktera u vrhu države; opet nelegalnim putem.
 
Država je prethodnih meseci pokušavala da putem dijaloga uspostavi kontakt sa delom stanovništva koje je zagovaralo selektivnu primenu prava, i zahtevalo osudu jednog akta kada ga čini pristalica  druge strane, a najstrašnije se obrušavali  na sistem kada pristalica sa njihove  strane treba da bude kažnjen za isti prekršaj. Ovakav selektivni pristup se nije mogao naći  na agorama, ali ga paradoksalno imamo u 21. veku, kada bismo trebali biti bolji i razumniji.
 
Apeli najviših državnih funkcionera, da se iz političke borbe izuzmu deca i ne zloupotrebljavaju u svrhu ostvarenja striktno političkih ciljeva,te da politika ne sme ući u škole, kao što je između ostalih apelovao i sam Miloš Vučević dok je bio na poziciji premijera, kao da su se odbijali o neke čudne zidove. Deca su fizički blokirala škole, sama ili uz pomoć roditelja; trajno se posvađala sa svojim vršnjacima, nastavnicima , roditeljima. Navodno buđenje empatije i solidarnosti je bilo u uvod u jednu od najselektivnijih i nedemokratskih  epizoda političkih borbi kod nas, gde se neslaganje sa načinom izražavanja mišljenja jedne grupacije direktivno smatra –neprijateljstvom prema toj grupaciji.
 
Neka deca su  bila stigmatizovana zbog političkih stavova i opredeljenja svojih roditelja- što je nedopustivo, na čijoj god strani političkog spektra se nalaze. Opravdanje da tome  mogu posebno biti izložena deca visokih funkcionera, jer su svojim ulaskom u političku arenu ili bilo koju drugu sferu javnog života dali dozvolu javnosti da im se meša u život, je apsolutno pogrešno i neprihvatljivo. I u samom Zakonu o javnom informisanju i medijima stoji da funkcioner treba da bude sposoban da trpi kritike na svoj rad, ali nigde ne piše da njegova porodica, posebno deca treba da budu jednaka politička meta kao i njihovi roditelji.
 
A država je čini se,pokušavala sve vreme  da razgovorom i dijalogom, ne primenjujući već propisane kazne za određene prekršaje, postigne pomak u teškim okolnostima u kojima se nalazimo.Poslednji apel ove vrste je uputio i sam predsednik Republike Aleksandar Vučić, predlažući miran povratak u zakonske okvire rada i života i moleći svu tu nečiju decu da jednostavno ne blokiraju saobraćaj i život drugih građana i ne narušavaju javni red i mir. Jasno je poručio da nije on država, već čovek koji  se u teškim vremenima našao na poziciji gde mora da donosi, kao i drugi visoki funkcioneri, izuzetno teške odluke. Za sve postoji vreme, mesto i način, a oni se opet nalaze u zakonima ove države.
 
Jedino rešenje nakon svih meseci izazova je da se istinski vratimo u zakonske okvire rada i života, i da se svako ponaosob suoči sa svojom odgovornoću. Nijedno pravo ne postoji bez istovremene obaveze; kao što nijedno pravo nije apsolutno, već je ograničeno postojanjem pravima drugih ljudi. Zbog toga je važno izaći iz različitih „virtuelnih balona“, informisati se o određenim osnovnim propisima i uvideti gde i koje greške su se činile i šta je moguće  nadalje u budućnosti učiniti da se one ne ponove. Tako će opstati istinski duh demokratije, koji je pokušan da se zameni duhom nekih drugih prevaziđenih formi odlučivanja iz 70-ih godina prošlog veka, a koje su našem društvu već dovoljnu štetu nanele.

Dragana Ćorić, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu