Обавезан повратак у законске оквире рада и живота

Грађани могу учествовати у процесима њиховог доношења и измена једино на легалан, већ унапред прописан начин, путем народних иницијатива. У тим прописима, улица није наведен као један од могућих начина промена.

Притисци који се врше на државне органе током последњих месеци  су добили несхватљиве облике и обесмислили сваку врсту нормалне политичке борбе. При томе су неке методе на граници легалног,a неке у  потпуности нису легалне, а све у циљу да дође до промене  политичких актера у врху државе; опет нелегалним путем.
 
Држава је претходних месеци покушавала да путем дијалога успостави контакт са делом становништва које је заговарало селективну примену права, и захтевало осуду једног акта када га чини присталица  друге стране, а најстрашније се обрушавали  на систем када присталица са њихове  стране треба да буде кажњен за исти прекршај. Овакав селективни приступ се није могао наћи  на агорама, али га парадоксално имамо у 21. веку, када бисмо требали бити бољи и разумнији.
 
Апели највиших државних функционера, да се из политичке борбе изузму деца и не злоупотребљавају у сврху остварења стриктно политичких циљева,те да политика не сме ући у школе, као што је између осталих апеловао и сам Милош Вучевић док је био на позицији премијера, као да су се одбијали о неке чудне зидове. Деца су физички блокирала школе, сама или уз помоћ родитеља; трајно се посвађала са својим вршњацима, наставницима , родитељима. Наводно буђење емпатије и солидарности је било у увод у једну од најселективнијих и недемократских  епизода политичких борби код нас, где се неслагање са начином изражавања мишљења једне групације директивно сматра –непријатељством према тој групацији.
 
Нека деца су  била стигматизована због политичких ставова и опредељења својих родитеља- што је недопустиво, на чијој год страни политичког спектра се налазе. Оправдање да томе  могу посебно бити изложена деца високих функционера, јер су својим уласком у политичку арену или било коју другу сферу јавног живота дали дозволу јавности да им се меша у живот, је апсолутно погрешно и неприхватљиво. И у самом Закону о јавном информисању и медијима стоји да функционер треба да буде способан да трпи критике на свој рад, али нигде не пише да његова породица, посебно деца треба да буду једнака политичка мета као и њихови родитељи.
 
А држава је чини се,покушавала све време  да разговором и дијалогом, не примењујући већ прописане казне за одређене прекршаје, постигне помак у тешким околностима у којима се налазимо.Последњи апел ове врсте је упутио и сам председник Републике Александар Вучић, предлажући миран повратак у законске оквире рада и живота и молећи сву ту нечију децу да једноставно не блокирају саобраћај и живот других грађана и не нарушавају јавни ред и мир. Јасно је поручио да није он држава, већ човек који  се у тешким временима нашао на позицији где мора да доноси, као и други високи функционери, изузетно тешке одлуке. За све постоји време, место и начин, а они се опет налазе у законима ове државе.
 
Једино решење након свих месеци изазова је да се истински вратимо у законске оквире рада и живота, и да се свако понаособ суочи са својом одговорноћу. Ниједно право не постоји без истовремене обавезе; као што ниједно право није апсолутно, већ је ограничено постојањем правима других људи. Због тога је важно изаћи из различитих „виртуелних балона“, информисати се о одређеним основним прописима и увидети где и које грешке су се чиниле и шта је могуће  надаље у будућности учинити да се оне не понове. Тако ће опстати истински дух демократије, који је покушан да се замени духом неких других превазиђених форми одлучивања из 70-их година прошлог века, а које су нашем друштву већ довољну штету нанеле.

Драгана Ћорић, професорка Правног факултета у Новом Саду