„OLUJA” 31 GODINA POSLE: SVEDOČANSTVO DRAGICE ADAMOVIĆ GODIĆ O EGZODUSU SRBA IZ KRAJINE Rane koje ne prolaze
Kada je u ranu zoru 4. avgusta 1995. godine otpočela vojna akcija „Oluja“, grmljavina granata zauvek je prekinula živote krajiških Srba i pokrenula kolone bez povratka.
Među hiljadama onih koji su tog jutra sa sobom poneli samo dokumenta i živu glavu bila je i Dragica Adamović Godić rođena u okolini Vojnića, a živela u Petrinji tokom rata. Ona danas iz izbeglištva u Inđiji — gde vodi Udruženje invalida boraca i veterana „Srpski ratnik“ — prenosi autentično, duboko potresno svedočenje o predratnim tragedijama, ratnim godinama na liniji razgraničenja i paklu egzodusa koji je započeo upravo tog sudbonosnog 4. avgusta.
- Moj muž je radio u Zagrebu, u „Končaru“, dok sam ja radila u ugostiteljstvu u Petrinji, gde smo i živeli. Imala sam 31 godinu tada. Pre rata se živelo lepo. Imali smo dve plate, a na selu stoku i zemlju koju smo svi zajedno obrađivali i koristili. Svi smo nosili pune gepeke hrane kući. Međutim, zadesile su nas tri nesreće u tri godine. Tokom 1989. mi je poginuo svekar na traktoru. Sledeće, 1990. godine, poginuo je njegov otac. Naposletku, 1991. godine, ranjen mi je muž. Kao ranjenik dospeo je u bolnicu u Šabac, gde je operisan i tamo proveo pola godine. To je na kraju bila srećna okolnost - da tada nije ranjen, kakav je bio radikalan, on bi negde na koridoru poginuo – priča Dragica za “Dnevnik”.
Kada smo izbili na glavni put, koji smo zvali Široka cesta, videli smo da je ceo grad na toj cesti – konjske zaprege, traktori, pešaci, autobusi, auti. Samo sam pogledala i kroz suze rekla svojoj prijateljici: „E, moja Ljiljo, mi se više nikada nećemo vratiti kući.” Kako smo tada otišli, nismo se više nikada vratili
Kaže da se moglo naznačiti da će do krvoprolića doći, te da je pre devedesetih bio Drugi svetski rat, tokom kog je takođe bilo stradanja.
- Nemam mržnje prema Hrvatima, bez obzira na to što sam došla ovde, preživela „Oluju“ i namučila se. Naradila se, izmerila sve sremačke zemlje, kopala motikom i tako dinar zarađivala. Svemu uprkos, prema njima nemam mržnje. Danas na internetu na stotine nepoznatih ljudi putem društvenih mreža ostavljaju komentare da smo mi za njih zločinci i silovatelji, da će nas opet klati ako im se pruži prilika. Zato ne možete lako naći sagovornika da govori o ovoj temi – kaže naša sagovornica.
Tokom rata su živeli teško, nisu imali struje ni vode, deca nisu išla u školu.
- Kada su se sklapala primirja, verovali smo da će trajati, ali njih nikada nije bilo – uvek su to bila sporadična čarkanja. Pogine njima jedan vojnik, pa uzvrate da pogine i nama neko. Mi smo čudnovat narod. Radili smo i dalje; čim dođe struja, otvaramo prodavnice i pokušavamo da živimo normalno. Odnosno, mi smo mislili da je to normalno, jer za drugačije nismo znali – priča Dragica. U međuvremenu, razna ratišta su se otvarala, pa su skoro svakog dana išli na sahrane jer su ljudi ginuli.
- Muž je trebao da ide u bolnicu da sanira povredu. U bolnici je bila velika gužva, pa se operacija mog muža odgađala. Napokon, 3. avgusta posle podne prime ga u bolnicu. Ostao je tamo bez pidžame, bez ikoga svog. Spremala sam se da mu odnesem osnovne potrepštine, kada me je probudila grmljavina. Pomislila sam da će biti kiše i da moram poneti kišobran. U to vreme je već bilo veoma teško doći do prevoza i goriva.
Obeležavanje u Mrkonjić Gradu u Republici Srpskoj
Obeležavanje Dana sećanja na sve stradale i progane Srbe u hrvatskoj akciji “Oluja” i pogroma Srba iz Republike Srpske Krajine, biće održano danasu Mrkonjić Gradu. Obeležavanju će prisustvovati i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i patrijarh srpski Porfirije.
Regularna hrvatska vojska, jedinice HVO-a i takozvane Armije BiH u septembru i oktobru 1995. godine zauzele su Mrkonjić Grad i još 12 zapadnokrajiških opština. Ubili su više od dve hiljade ljudi, proterali 120 hiljada Srba. U potpuno devastiran Mrkonjić Grad Srbi se vraćaju mesec i po dana kasnije, kada je parafiranjem Dejtonskog sporazuma vraćen Republici Srpskoj. Nakon povratka, na pravoslavnom groblju u Mrkonjić Gradu pronađena je masovna grobnica sa 181 telom.
Predstavnik međunarodne policije naveo je tada da se, na osnovu obdukcije koju je sproveo tim iz Beograda, vidi da to nisu samo vojne žrtve, i da tu ima staraca, žena, da je to ratni zločin.
Kada sam otvorila prozor, videla sam komšije na ulici. Već tada se govorilo da moramo napustiti Petrinju i da je hrvatska vojska sve bliže. Ušla sam u kuću i, nisam znala šta bih uzela. Stavila sam u sportsku torbu lovačku pušku – misleći, ako dođu i nađu je, reći će da je ovde vojnik pa će zapaliti kuću. Uzela sam dokumente koji su mi bili pri ruci, stavila torbu na rame i sela na bicikl – priča Dragica.
Stigla je kod prijateljice gde je već bilo žena i dece i tu takođe dobila informaciju da hitno napuste grad.
- Potrpali smo se u auto. Kada smo izbili na glavni put, koji smo zvali Široka cesta, videli smo da je ceo grad na toj cesti – konjske zaprege, traktori, pešaci, autobusi, auti. Samo sam pogledala i kroz suze rekla svojoj prijateljici: „E, moja Ljiljo, mi se više nikada nećemo vratiti kući.“ Kako smo tada otišli, nismo se više nikada vratili – priča ona kroz suze.
Putovali su prema selu Dragotina. Na putu su nailazili na kratere od bombi koji su bili sveži.
- Tada sam prvi put videla kako avion razara i došli smo u potpunu pometnju. Čuo se zvuk aviona i videla sam šahovnicu na njemu. Zgrabila sam jedno dete za ruku da sklonimo glave u kuću koja je već bila trošna. Dva dečaka su sedela ispod kruške kada je geler, veliki kao dlan, pao između njih, srećom ih ne povredivši. Hrvatske snage su tada tukle kolonu ranjenika koji su bežali iz Gline prema Dvoru na Uni. Ranjenici su, na sreću, evakuisani ranije, tako da avioni nisu pogodili njih, već dva kamiona sa opremom, krevetima i dušecima. To je sve razneseno, a ne znam ni da li su pronašli vozača – kaže naša sagovornica.
Radili su, veli, po sopstvenom nahođenju i po savetima starih ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat. Oni su trpali mast, brašno i potprepštine u traktorske prikolice. Sa svih strana su bili okruženi hrvatskom vojskom i armijom Bosne i Hercegovine. Probili su petrinjsku liniju razgraničenja, probili su Glinu i došli do bolnice – cilj im je bio kao kaže Dragica da nemoćnog naroda što više pobiju.
- Te noći gledamo Dnevnik i vidimo kako Franjo Tuđman stavlja šahovnicu na Kninsku tvrđavu. Govorimo da je to fotomontaža, da je nemoguće da za par sati on osvoji celu Krajinu. Slušamo jedan radio, oni kažu: ”Naše linije napreduju“. Slušamo drugi radio, on nam govori: „Ljudi, predajte se, ovamo ćemo, onamo ćemo...“
Kreću iz Dragotine ponovo na put, bez jasnog cilja ni gde je granica.
- Idemo u selo Žirovac, pa do Novog Grada. Prešli smo granicu u Novom, pa smo išli ka Prijedoru. Kada smo stigli tamo, napustila sam traktor i krenula da tražim muža u prijedorskoj bolnici. Znala sam da su tamo ranjenici, pa sam se nadala da ću ga pronaći pošto je trebalo da bude operisan. Kakva je svrha da idem za Srbiju ako nemam porodicu? Međutim, njega tamo nije bilo. U toj pometnji saznam da je muž iza nas i da je živ. U Prijedoru nađem jednu rođaku i kroz suze je upitam da li bi se vratila sa mnom do Dvora na Uni. Bila je već noć, a do tamo je imalo oko 30 kilometara. Ona je pristala. Svi ljudi idu prema nama, a nas dve idemo u suprotnom pravcu. Od tog straha imam potpunu blokadu, uopšte se ne sećam kako smo prošle tamo. Krenula sam peške jer su u koloni pričali da će naši porušiti most na Uni da Hrvati ne bi mogli preko. Prepešačila sam tih tridesetak kilometara i kada sam stigla na Dvor na Uni, videla sam svog muža. Stajao je miran, naslonjen na most pored traktora. Tek sam kasnije shvatila – on se tada u tišini opraštao sa svojom Banijom, na koju nikada više u životu nije kročio – priča naša sagovornica kroz suze.
Semberija: Ljudskost slomila suze
- Na putu kroz Semberiju, Brčko i Bijeljinu stalno su nas smicali sa puta jer je neko od oficira ili vojska morao proći. Ali taj Semberski kraj nikada neću zaboraviti. Domaćini su postavili stolove ispred svojih kuća — koliko su im kuće bile dugačke, toliko su bili dugački i stolovi. Negde na televiziji su videli da dolazimo tim putem i sve su nam pripremili. Moja svekrva je sedela na prikolici, a ja sam sedela napred pored muža, da ne zaspi dok vozi, da ne poginemo. Tu, u okolini Bijeljine, desio se susret koji i danas spominjem i volela bih tu devojčicu da vidim. Imala je tri ili četiri godine. Ona je otvorila vrata od našeg traktora. Nije pogledala ni mene ni svekrvu, već se obratila direktno mom mužu: „Čiko, ajde izađi, znam da si jako umoran i da si jako gladan.“ Kada nam je to malo dete prišlo i reklo: „Moja mama je vas videla na televiziji i sve ovo je spremila za vas“, u meni je sve popucalo. Više nije bilo šanse da se suze zaustave. Do današnjih dana, kada god se toga setim, ja ne mogu prestati da plačem. Pa evo, i danas dok vam govorim, suze same kreću. Tu smo stali, osvežili se, jeli i malo došli sebi – prepričava Dragica teške dane „Oluje”.
Nastavili su put do Srbije, i došli u Loznicu. Tamo su u početku bili smešteni u sportskoj hali.
- Moj muž je tada spavao dva dana i dve noći bez prestanka, bio je potpuno premoren. Bio je to put dug 700 kilometara u jednom pravcu - priča ona.
Kada sam stigla u Dvor na Uni, videla sam svog muža. Stajao je miran, naslonjen na most pored traktora. Tek sam kasnije shvatila – on se tada u tišini opraštao sa svojom Banijom, na koju nikada više u životu nije kročio
Dragica danas živi u Inđiji, gde je napisala i svoju prvu knjigu pod naslovom „Mika u srcu, zavičaj u duši“, koju je posvetila svojoj majci. Nakon svega preživljenog, svoj mir i misiju pronašla je u čuvanju sećanja na stradanja i borbu svog naroda:
- Osnovali smo i udruženje invalida, boraca i veterana ’Srpski ratnik’. Uređujemo i istoimeni časopis ’Srpski ratnik’. Oko dvadeset saradnika iz Srbije i Republike Srpske piše svoje autorske tekstove za nas, a devet njih su doktori istorije. Trenutno imamo problema oko finansija, jer nismo dobili novac posredstvom konkursa. Nadamo se da ćemo uspeti, ali nam je svaka podrška i više nego dobro došla, kako bi smo nastavili sa izdavanjem časopisa- kazala je Dragica.
Povodom trideset prve godišnjice hrvatske vojne akcije „Oluja“, Dokumentaciono-informativni centar „Veritas“ podsetio je javnost na nekažnjeni egzodus preko 220.000 krajiških Srba.
- Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske su, uz odobrenje SAD i podršku NATO-a,
izvršile agresiju na zone pod zaštitom UN (Severnu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju). Napad je izvršen iako su dan ranije predstavnici Republike Srpske Krajine u Ženevi prihvatili priedlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba. Naspram 30.000 krajiških vojnika, agresor je angažovao snage koje su premašile ukupan broj stanovnika SAO Krajine, slomivši otpor u izrazito neravnopravnoj borbi za svega nekoliko dana – saopštio je Veritas.
Na ažuriranoj evidenciji „Veritasa“ nalaze se imena 1.904 poginula i nestala Srbina tokom i posle ove akcije.
