„ОЛУЈА” 31 ГОДИНА ПОСЛЕ: СВЕДОЧАНСТВО ДРАГИЦЕ АДАМОВИЋ ГОДИЋ О ЕГЗОДУСУ СРБА ИЗ КРАЈИНЕ Ране које не пролазе
Када је у рану зору 4. августа 1995. године отпочела војна акција „Олуја“, грмљавина граната заувек је прекинула животе крајишких Срба и покренула колоне без повратка.
Међу хиљадама оних који су тог јутра са собом понели само документа и живу главу била је и Драгица Адамовић Годић рођена у околини Војнића, а живела у Петрињи током рата. Она данас из избеглиштва у Инђији — где води Удружење инвалида бораца и ветерана „Српски ратник“ — преноси аутентично, дубоко потресно сведочење о предратним трагедијама, ратним годинама на линији разграничења и паклу егзодуса који је започео управо тог судбоносног 4. августа.
- Мој муж је радио у Загребу, у „Кончару“, док сам ја радила у угоститељству у Петрињи, где смо и живели. Имала сам 31 годину тада. Пре рата се живело лепо. Имали смо две плате, а на селу стоку и земљу коју смо сви заједно обрађивали и користили. Сви смо носили пуне гепеке хране кући. Међутим, задесиле су нас три несреће у три године. Током 1989. ми је погинуо свекар на трактору. Следеће, 1990. године, погинуо је његов отац. Напослетку, 1991. године, рањен ми је муж. Као рањеник доспео је у болницу у Шабац, где је оперисан и тамо провео пола године. То је на крају била срећна околност - да тада није рањен, какав је био радикалан, он би негде на коридору погинуо – прича Драгица за “Дневник”.
Када смо избили на главни пут, који смо звали Широка цеста, видели смо да је цео град на тој цести – коњске запреге, трактори, пешаци, аутобуси, аути. Само сам погледала и кроз сузе рекла својој пријатељици: „Е, моја Љиљо, ми се више никада нећемо вратити кући.” Како смо тада отишли, нисмо се више никада вратили
Каже да се могло назначити да ће до крвопролића доћи, те да је пре деведесетих био Други светски рат, током ког је такође било страдања.
- Немам мржње према Хрватима, без обзира на то што сам дошла овде, преживела „Олују“ и намучила се. Нарадила се, измерила све сремачке земље, копала мотиком и тако динар зарађивала. Свему упркос, према њима немам мржње. Данас на интернету на стотине непознатих људи путем друштвених мрежа остављају коментаре да смо ми за њих злочинци и силоватељи, да ће нас опет клати ако им се пружи прилика. Зато не можете лако наћи саговорника да говори о овој теми – каже наша саговорница.
Током рата су живели тешко, нису имали струје ни воде, деца нису ишла у школу.
- Када су се склапала примирја, веровали смо да ће трајати, али њих никада није било – увек су то била спорадична чаркања. Погине њима један војник, па узврате да погине и нама неко. Ми смо чудноват народ. Радили смо и даље; чим дође струја, отварамо продавнице и покушавамо да живимо нормално. Односно, ми смо мислили да је то нормално, јер за другачије нисмо знали – прича Драгица. У међувремену, разна ратишта су се отварала, па су скоро сваког дана ишли на сахране јер су људи гинули.
- Муж је требао да иде у болницу да санира повреду. У болници је била велика гужва, па се операција мог мужа одгађала. Напокон, 3. августа после подне приме га у болницу. Остао је тамо без пиџаме, без икога свог. Спремала сам се да му однесем основне потрепштине, када ме је пробудила грмљавина. Помислила сам да ће бити кише и да морам понети кишобран. У то време је већ било веома тешко доћи до превоза и горива.
Обележавање у Мркоњић Граду у Републици Српској
Обележавање Дана сећања на све страдале и прогане Србе у хрватској акцији “Олуја” и погрома Срба из Републике Српске Крајине, биће одржано данасу Мркоњић Граду. Обележавању ће присуствовати и председник Србије Александар Вучић и патријарх српски Порфирије.
Регуларна хрватска војска, јединице ХВО-а и такозване Армије БиХ у септембру и октобру 1995. године заузеле су Мркоњић Град и још 12 западнокрајишких општина. Убили су више од две хиљаде људи, протерали 120 хиљада Срба. У потпуно девастиран Мркоњић Град Срби се враћају месец и по дана касније, када је парафирањем Дејтонског споразума враћен Републици Српској. Након повратка, на православном гробљу у Мркоњић Граду пронађена је масовна гробница са 181 телом.
Представник међународне полиције навео је тада да се, на основу обдукције коју је спровео тим из Београда, види да то нису само војне жртве, и да ту има стараца, жена, да је то ратни злочин.
Када сам отворила прозор, видела сам комшије на улици. Већ тада се говорило да морамо напустити Петрињу и да је хрватска војска све ближе. Ушла сам у кућу и, нисам знала шта бих узела. Ставила сам у спортску торбу ловачку пушку – мислећи, ако дођу и нађу је, рећи ће да је овде војник па ће запалити кућу. Узела сам документе који су ми били при руци, ставила торбу на раме и села на бицикл – прича Драгица.
Стигла је код пријатељице где је већ било жена и деце и ту такође добила информацију да хитно напусте град.
- Потрпали смо се у ауто. Када смо избили на главни пут, који смо звали Широка цеста, видели смо да је цео град на тој цести – коњске запреге, трактори, пешаци, аутобуси, аути. Само сам погледала и кроз сузе рекла својој пријатељици: „Е, моја Љиљо, ми се више никада нећемо вратити кући.“ Како смо тада отишли, нисмо се више никада вратили – прича она кроз сузе.
Путовали су према селу Драготина. На путу су наилазили на кратере од бомби који су били свежи.
- Тада сам први пут видела како авион разара и дошли смо у потпуну пометњу. Чуо се звук авиона и видела сам шаховницу на њему. Зграбила сам једно дете за руку да склонимо главе у кућу која је већ била трошна. Два дечака су седела испод крушке када је гелер, велики као длан, пао између њих, срећом их не повредивши. Хрватске снаге су тада тукле колону рањеника који су бежали из Глине према Двору на Уни. Рањеници су, на срећу, евакуисани раније, тако да авиони нису погодили њих, већ два камиона са опремом, креветима и душецима. То је све разнесено, а не знам ни да ли су пронашли возача – каже наша саговорница.
Радили су, вели, по сопственом нахођењу и по саветима старих људи који су преживели Други светски рат. Они су трпали маст, брашно и потпрепштине у тракторске приколице. Са свих страна су били окружени хрватском војском и армијом Босне и Херцеговине. Пробили су петрињску линију разграничења, пробили су Глину и дошли до болнице – циљ им је био као каже Драгица да немоћног народа што више побију.
- Те ноћи гледамо Дневник и видимо како Фрањо Туђман ставља шаховницу на Книнску тврђаву. Говоримо да је то фотомонтажа, да је немогуће да за пар сати он освоји целу Крајину. Слушамо један радио, они кажу: ”Наше линије напредују“. Слушамо други радио, он нам говори: „Људи, предајте се, овамо ћемо, онамо ћемо...“
Крећу из Драготине поново на пут, без јасног циља ни где је граница.
- Идемо у село Жировац, па до Новог Града. Прешли смо границу у Новом, па смо ишли ка Приједору. Када смо стигли тамо, напустила сам трактор и кренула да тражим мужа у приједорској болници. Знала сам да су тамо рањеници, па сам се надала да ћу га пронаћи пошто је требало да буде оперисан. Каква је сврха да идем за Србију ако немам породицу? Међутим, њега тамо није било. У тој пометњи сазнам да је муж иза нас и да је жив. У Приједору нађем једну рођаку и кроз сузе је упитам да ли би се вратила са мном до Двора на Уни. Била је већ ноћ, а до тамо је имало око 30 километара. Она је пристала. Сви људи иду према нама, а нас две идемо у супротном правцу. Од тог страха имам потпуну блокаду, уопште се не сећам како смо прошле тамо. Кренула сам пешке јер су у колони причали да ће наши порушити мост на Уни да Хрвати не би могли преко. Препешачила сам тих тридесетак километара и када сам стигла на Двор на Уни, видела сам свог мужа. Стајао је миран, наслоњен на мост поред трактора. Тек сам касније схватила – он се тада у тишини опраштао са својом Банијом, на коју никада више у животу није крочио – прича наша саговорница кроз сузе.
Семберија: Људскост сломила сузе
- На путу кроз Семберију, Брчко и Бијељину стално су нас смицали са пута јер је неко од официра или војска морао проћи. Али тај Семберски крај никада нећу заборавити. Домаћини су поставили столове испред својих кућа — колико су им куће биле дугачке, толико су били дугачки и столови. Негде на телевизији су видели да долазимо тим путем и све су нам припремили. Моја свекрва је седела на приколици, а ја сам седела напред поред мужа, да не заспи док вози, да не погинемо. Ту, у околини Бијељине, десио се сусрет који и данас спомињем и волела бих ту девојчицу да видим. Имала је три или четири године. Она је отворила врата од нашег трактора. Није погледала ни мене ни свекрву, већ се обратила директно мом мужу: „Чико, ајде изађи, знам да си јако уморан и да си јако гладан.“ Када нам је то мало дете пришло и рекло: „Моја мама је вас видела на телевизији и све ово је спремила за вас“, у мени је све попуцало. Више није било шансе да се сузе зауставе. До данашњих дана, када год се тога сетим, ја не могу престати да плачем. Па ево, и данас док вам говорим, сузе саме крећу. Ту смо стали, освежили се, јели и мало дошли себи – препричава Драгица тешке дане „Олује”.
Наставили су пут до Србије, и дошли у Лозницу. Тамо су у почетку били смештени у спортској хали.
- Мој муж је тада спавао два дана и две ноћи без престанка, био је потпуно преморен. Био је то пут дуг 700 километара у једном правцу - прича она.
Када сам стигла у Двор на Уни, видела сам свог мужа. Стајао је миран, наслоњен на мост поред трактора. Тек сам касније схватила – он се тада у тишини опраштао са својом Банијом, на коју никада више у животу није крочио
Драгица данас живи у Инђији, где је написала и своју прву књигу под насловом „Мика у срцу, завичај у души“, коју је посветила својој мајци. Након свега преживљеног, свој мир и мисију пронашла је у чувању сећања на страдања и борбу свог народа:
- Основали смо и удружење инвалида, бораца и ветерана ’Српски ратник’. Уређујемо и истоимени часопис ’Српски ратник’. Око двадесет сарадника из Србије и Републике Српске пише своје ауторске текстове за нас, а девет њих су доктори историје. Тренутно имамо проблема око финансија, јер нисмо добили новац посредством конкурса. Надамо се да ћемо успети, али нам је свака подршка и више него добро дошла, како би смо наставили са издавањем часописа- казала је Драгица.
Поводом тридесет прве годишњице хрватске војне акције „Олуја“, Документационо-информативни центар „Веритас“ подсетио је јавност на некажњени егзодус преко 220.000 крајишких Срба.
- Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске су, уз одобрење САД и подршку НАТО-а,
извршиле агресију на зоне под заштитом УН (Северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију). Напад је извршен иако су дан раније представници Републике Српске Крајине у Женеви прихватили приедлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба. Наспрам 30.000 крајишких војника, агресор је ангажовао снаге које су премашиле укупан број становника САО Крајине, сломивши отпор у изразито неравноправној борби за свега неколико дана – саопштио је Веритас.
На ажурираној евиденцији „Веритаса“ налазе се имена 1.904 погинула и нестала Србина током и после ове акције.
