Rastislav Stojsavljević "TRAMPOV RAT PROTIV DROGE"

Kako smo svedoci unutrašnjih previranja, tako se diplomatska aktivnost američke administracije pojačava i na spoljnom planu. Jedan od njih predstavlja vojni i ekonomski pritisak na države Južne Amerike, pre svega Venecuelu, ono za šta Donald Tramp kaže da je njegov „rat protiv droge“. Administracija je u svom dokumentu „National Drug Control Strategy” navela da želi „spasiti ljudske živote tako što će se sprečiti upotreba droga pre nego što počne”.

Mere uključuju smanjenje prisustva nepotrebnih i neupotrebljenih receptih lekova (promocija programa za praćenje propisivanja), kao i kampanja obrazovanja u lokalnim zajednicama. Jedan od visoko rangiranih prioriteta je „Stop the Flow of Drugs Across our Borders and into Our Communities”. To podrazumeva jačanje granične kontrole, borbu protiv krijumčarenja droga i hemijskih supstanci za proizvodnju (npr. sintetičkih opijata). Politika takođe sadrži elemente koji se odnose na lečenje i oporavak od poremećaja zbog upotrebe supstanci.

Trampov rat protiv droge može se razumeti i kao deo šire ideološke matrice „reda i zakona”, u kojoj se kriminal i društvene devijacije tumače kao posledica slabosti državnih institucija. U tom kontekstu, borba protiv droge nije samo pitanje javnog zdravlja, već i simbol političke snage i nacionalnog suvereniteta.

U spoljnopolitičkom smislu, SAD su pod Trampom vršile veći pritisak na države koje su označene kao izvor ili tranzitne tačke ilegalnih droga, što je povremeno izazivalo diplomatske tenzije, naročito sa Meksikom i Kinom. Takva politika odražavala je širu strategiju „Amerika na prvom mestu”, gde se međunarodni odnosi posmatraju kroz prizmu nacionalne bezbednosti i ekonomskih interesa.

Ovde dolazimo do očigledne kontradiktornosti i možemo postaviti pitanje. Kakve veze ima Venecuela sa ovom Trampovom agendom? I zašto je ona na (diplomatskom) udaru? Tokom Trampovog mandata, Bela kuća je više puta označila Venecuelu kao centar tranzita ilegalnih droga ka Sjedinjenim Državama. Prema podacima američkih službi, značajan deo kokaina koji ulazi u Severnu Ameriku prolazi kroz teritoriju ili priobalje Venecuele. Iako ovi podaci nisu uvek bili transparentno dokumentovani, retorika Vašingtona je postajala sve oštrija: venecuelanski režim, predvođen Nikolasom Madurom, opisivan je kao saučesnik u „narko-terorističkim mrežama” koje ugrožavaju američku bezbednost.

Takav narativ nije bio samo pitanje suzbijanja droge, već i sredstvo političke delegitimacije venecuelanske vlasti. Označavanje Venecuele kao države-izvora droge poslužilo je kao osnov za nove sankcije, kao i za povećano prisustvo američkih snaga u Karipskom moru. Na taj način, borba protiv droge postala je instrument spoljne politike usmeren ka slabljenju jednog nepoželjnog režima u regionu. S obzirom da američka administracija podržava opozicione političke opcije u ovoj državi, jasno je da je ovo pokušaj da se uz Madurov režim veže termin „kriminalni“.

U okviru Trampove antinarkotičke strategije, Sjedinjene Države su započele pojačane pomorske i vazdušne operacije u obalskom pojasu Venecuele. Ove akcije, sprovođene pod okriljem borbe protiv krijumčarenja droge, rezultirale su više puta napadima na brodove za koje je Vašington tvrdio da prevoze ilegalne supstance.

U oktobru 2025. godine američke snage su, prema zvaničnim izjavama, likvidirale šest navodnih krijumčara u blizini venecuelanskih voda. Takvi potezi izazvali su diplomatske proteste Karakasa, koji je postupke SAD okarakterisao kao kršenje suvereniteta i akt agresije. Sa druge strane, administracija u Vašingtonu je ove akcije prikazala kao neophodne korake u zaštiti američkih građana od priliva droge i nasilnog kriminala.

Postavlja se pitanje, da li je Venecuela država u kojoj se proizvodi i distribuira droga u Sjedinjene američke države. Činjenica je da se najvažnije sintetičke droge proizvode od strane meksičkog kartela u Sijudad Huarezu. Oni to ne kraju i ponosni su. Nelegalnim prolazima preko granice se droga krijumčari u savezne američke države koje se graniče sa Meksikom, od Teksasa do Kalifornije. Druga vrsta droge koja je proizvodi na karipskoj obali Južne Amerike je kokain. Zemlja njegove proizvodnje i distribucije je Kolumbija. Prema nezvaničnim informacijama, droga se distribuira u Trinidad i Tobago, a potom u karipske države, preko kojih ova droga završava na Floridi. Jedan deo droge se distribuira u Ekvador, preko čijih luka ide brodovima na zapadnu obalu Sjedinjenih američkih država.

U oba slučaja čini se da Venecuela nema nikakve veze sa drogom. Borba protiv distribucije opijata u SAD je samo izgovor kako bi se američka administracija obračunala sa „neposlušnim“ režimom u Južnoj Americi. Pokušaj svrgavanja Madura desio se pre nekoliko godina. Nije uspeo. Jedan od glavnih zagovornika rušenja Madura je državni sekretar Marko Rubio. Poznata je njegova povezanost sa političkom opozicijom u Venecueli.

Trampov kabinet je sastavljen od različitih interesa. Republikanska partija je podeljena na više frakcija. Jedna do njih su neokonzervativci koji imaju najjači uticaj i najbrojniji su. Kako bi mogao da formira kabinet, Tramp je posle pobede na izborima morao da napravi mnoge kompromise. Iako ne pripada ovoj najvećoj grupi, čak joj je i suprotstavljen, mnogi neokonzervativci su deo njegovog kabineta i nalaze se na ključnim pozicijama. Postoji mogućnost da na ovaj način Donald Tramp udovoljava interesima ove političke republikanske grupe kako ga oni ne bi sputavali u nekim njegovim ciljevima.

Ali posredi je borba za resurse. Venecuela je članica OPEK, organizacije koja okuplja države koje najviše izvoze naftu. Venecuelanska nafta je među najkavlitetnijim u svetu. Upravo iz tog razloga, SAD žele vladu u toj državi koju će moći da kontrolišu i preko koje će njihove multinacionalne kompanije moći da izvlače resurse. Sličan princip smo viđali tokom 1970-ih i 1980-ih godina u Latinskoj Americi. Može se reći da je ovde pokušaj uspostavljanja moderne Monroove doktrine.

Monroova doktrina predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata u istoriji američke spoljne politike. Objavljena 2. decembra 1823. godine, u govoru predsednika Džejmsa Monroa pred Kongresom, ova doktrina je u početku imala ograničenu diplomatsku težinu, ali je vremenom postala temelj američkog identiteta u međunarodnim odnosima. Osnovna poruka je bila da su američki kontinenti zatvoreni za evropsku kolonijalnu ekspanziju i mešanje pa je postavila je okvir za buduće oblike američkog uticaja i intervencionizma u zapadnoj hemisferi.

Monroova doktrina nije imala snagu međunarodnog ugovora, ali je predstavljala simbolički akt suvereniteta. U njoj se prepoznaje rana forma američkog izolacionizma, ali i začetak ekspanzionističke misli. Doktrina je prvobitno imala defanzivni karakter, tj. zaštitu Novog sveta od evropskog mešanja, ali je tokom XIX i XX veka evoluirala u opravdanje američkih intervencija. Sve pod geslom „Amerika Amerikancima“.

Stoga, možemo očekivati ključnu iduću godinu oko pitanja da li će Sjedinjene američke države izvršiti vojnu agresiju na Venecuelu, pod izgovorom rata protiv droge. Trampu je potreban diplomatski ili vojni geopolitički uspeh kako bi dobio na popularnosti u svojoj zemlji. Tu popularnost bi iskoristio da podrži kandidate republikanske partije na narednim međuizborima u novembru 2026. godine. Naime, tada se bira trećina Senata i čitav Predstavnički dom. U nekim „plavim“ državama koje podržavaju Demokratsku stranku (npr. Kalifornija) su već krenula glasanja da se promene kongresionalni distrikti kako bi smanjili broj republikanskih predstavnika u Predstavničkom domu iz tih država. Republikancima će biti teško da odbrane većinu u tom zakonodavnom telu, a brane i veći broj mesta u izboru za nove senatore.

Stoga, Trampu treba podrška cele stranke, ali i popularnost kako bi svojoj podrškom republikanski kandidati osvojili većinu u oba doma Kongresa. To bi omogućilo Trampu čvrste poluge vlasti poslednje dve godine svoje vladavine. I u te dve godine bi Tramp sigurno želeo da povuče neke radikalnije poteze na unutrašnjem, ali i spoljašnjem planu.

Rastislav Stojsavljević, Kulturni centar Novog Sada