Растислав Стојсављевић "ТРАМПОВ РАТ ПРОТИВ ДРОГЕ"

Како смо сведоци унутрашњих превирања, тако се дипломатска активност америчке администрације појачава и на спољном плану. Један од њих представља војни и економски притисак на државе Јужне Америке, пре свега Венецуелу, оно за шта Доналд Трамп каже да је његов „рат против дроге“. Администрација је у свом документу „National Drug Control Strategy” навела да жели „спасити људске животе тако што ће се спречити употреба дрога пре него што почне”.

Мере укључују смањење присуства непотребних и неупотребљених рецептих лекова (промоција програма за праћење прописивања), као и кампања образовања у локалним заједницама. Један од високо рангираних приоритета је „Stop the Flow of Drugs Across our Borders and into Our Communities”. То подразумева јачање граничне контроле, борбу против кријумчарења дрога и хемијских супстанци за производњу (нпр. синтетичких опијата). Политика такође садржи елементе који се односе на лечење и опоравак од поремећаја због употребе супстанци.

Трампов рат против дроге може се разумети и као део шире идеолошке матрице „реда и закона”, у којој се криминал и друштвене девијације тумаче као последица слабости државних институција. У том контексту, борба против дроге није само питање јавног здравља, већ и симбол политичке снаге и националног суверенитета.

У спољнополитичком смислу, САД су под Трампом вршиле већи притисак на државе које су означене као извор или транзитне тачке илегалних дрога, што је повремено изазивало дипломатске тензије, нарочито са Мексиком и Кином. Таква политика одражавала је ширу стратегију „Америка на првом месту”, где се међународни односи посматрају кроз призму националне безбедности и економских интереса.

Овде долазимо до очигледне контрадикторности и можемо поставити питање. Какве везе има Венецуела са овом Трамповом агендом? И зашто је она на (дипломатском) удару? Током Трамповог мандата, Белa кућа је више пута означила Венецуелу као центар транзита илегалних дрога ка Сједињеним Државама. Према подацима америчких служби, значајан део кокаина који улази у Северну Америку пролази кроз територију или приобаље Венецуеле. Иако ови подаци нису увек били транспарентно документовани, реторика Вашингтона је постајала све оштрија: венецуелански режим, предвођен Николасом Мадуром, описиван је као саучесник у „нарко-терористичким мрежама” које угрожавају америчку безбедност.

Такав наратив није био само питање сузбијања дроге, већ и средство политичке делегитимације венецуеланске власти. Означавање Венецуеле као државе-извора дроге послужило је као основ за нове санкције, као и за повећано присуство америчких снага у Карипском мору. На тај начин, борба против дроге постала је инструмент спољне политике усмерен ка слабљењу једног непожељног режима у региону. С обзиром да америчка администрација подржава опозиционе политичке опције у овој држави, јасно је да је ово покушај да се уз Мадуров режим веже термин „криминални“.

У оквиру Трампове антинаркотичке стратегије, Сједињене Државе су започеле појачане поморске и ваздушне операције у обалском појасу Венецуеле. Ове акције, спровођене под окриљем борбе против кријумчарења дроге, резултирале су више пута нападима на бродове за које је Вашингтон тврдио да превозе илегалне супстанце.

У октобру 2025. године америчке снаге су, према званичним изјавама, ликвидирале шест наводних кријумчара у близини венецуеланских вода. Такви потези изазвали су дипломатске протесте Каракаса, који је поступке САД окарактерисао као кршење суверенитета и акт агресије. Са друге стране, администрација у Вашингтону је ове акције приказала као неопходне кораке у заштити америчких грађана од прилива дроге и насилног криминала.

Поставља се питање, да ли је Венецуела држава у којој се производи и дистрибуира дрога у Сједињене америчке државе. Чињеница је да се најважније синтетичке дроге производе од стране мексичког картела у Сијудад Хуарезу. Они то не крају и поносни су. Нелегалним пролазима преко границе се дрога кријумчари у савезне америчке државе које се граниче са Мексиком, од Тексаса до Калифорније. Друга врста дроге која је производи на карипској обали Јужне Америке је кокаин. Земља његове производње и дистрибуције је Колумбија. Према незваничним информацијама, дрога се дистрибуира у Тринидад и Тобаго, а потом у карипске државе, преко којих ова дрога завршава на Флориди. Један део дроге се дистрибуира у Еквадор, преко чијих лука иде бродовима на западну обалу Сједињених америчких држава.

У оба случаја чини се да Венецуела нема никакве везе са дрогом. Борба против дистрибуције опијата у САД је само изговор како би се америчка администрација обрачунала са „непослушним“ режимом у Јужној Америци. Покушај свргавања Мадура десио се пре неколико година. Није успео. Један од главних заговорника рушења Мадура је државни секретар Марко Рубио. Позната је његова повезаност са политичком опозицијом у Венецуели.

Трампов кабинет је састављен од различитих интереса. Републиканска партија је подељена на више фракција. Једна до њих су неоконзервативци који имају најјачи утицај и најбројнији су. Како би могао да формира кабинет, Трамп је после победе на изборима морао да направи многе компромисе. Иако не припада овој највећој групи, чак јој је и супротстављен, многи неоконзервативци су део његовог кабинета и налазе се на кључним позицијама. Постоји могућност да на овај начин Доналд Трамп удовољава интересима ове политичке републиканске групе како га они не би спутавали у неким његовим циљевима.

Али посреди је борба за ресурсе. Венецуела је чланица ОПЕК, организације која окупља државе које највише извозе нафту. Венецуеланска нафта је међу најкавлитетнијим у свету. Управо из тог разлога, САД желе владу у тој држави коју ће моћи да контролишу и преко које ће њихове мултинационалне компаније моћи да извлаче ресурсе. Сличан принцип смо виђали током 1970-их и 1980-их година у Латинској Америци. Може се рећи да је овде покушај успостављања модерне Монроове доктрине.

Монроова доктрина представља један од најзначајнијих докумената у историји америчке спољне политике. Објављена 2. децембра 1823. године, у говору председника Џејмса Монроа пред Конгресом, ова доктрина је у почетку имала ограничену дипломатску тежину, али је временом постала темељ америчког идентитета у међународним односима. Основна порука је била да су амерички континенти затворени за европску колонијалну експанзију и мешање па је поставила је оквир за будуће облике америчког утицаја и интервенционизма у западној хемисфери.

Монроова доктрина није имала снагу међународног уговора, али је представљала симболички акт суверенитета. У њој се препознаје рана форма америчког изолационизма, али и зачетак експанзионистичке мисли. Доктрина је првобитно имала дефанзивни карактер, тј. заштиту Новог света од европског мешања, али је током XIX и XX века еволуирала у оправдање америчких интервенција. Све под геслом „Америка Американцима“.

Стога, можемо очекивати кључну идућу годину око питања да ли ће Сједињене америчке државе извршити војну агресију на Венецуелу, под изговором рата против дроге. Трампу је потребан дипломатски или војни геополитички успех како би добио на популарности у својој земљи. Ту популарност би искористио да подржи кандидате републиканске партије на наредним међуизборима у новембру 2026. године. Наиме, тада се бира трећина Сената и читав Представнички дом. У неким „плавим“ државама које подржавају Демократску странку (нпр. Калифорнија) су већ кренула гласања да се промене конгресионални дистрикти како би смањили број републиканских представника у Представничком дому из тих држава. Републиканцима ће бити тешко да одбране већину у том законодавном телу, а бране и већи број места у избору за нове сенаторе.

Стога, Трампу треба подршка целе странке, али и популарност како би својој подршком републикански кандидати освојили већину у оба дома Конгреса. То би омогућило Трампу чврсте полуге власти последње две године своје владавине. И у те две године би Трамп сигурно желео да повуче неке радикалније потезе на унутрашњем, али и спољашњем плану.

Растислав Стојсављевић, Културни центар Новог Сада