REZON: Istina o kol-centrima i sigurnim glasovima

Piše: Milorad Bojović

Od rimskih vremena, izbori se sastoje od agitacije, mitinga, kampanje od vrata do vrata i glasanja. Britanci su usavršili rimske metode. Dodali su sigurne i kapilarne glasove, izborne štabove. Komunikaciju sa svim članovima, aktivistima, sigurnim i kapilarnim glasovima. Krajem 20. veka, borbu za glasove, sa pojavom mobilnih telefona, dopunili su i sistemima i softverima za kontrolu izlaska članova, sigurnih i kapilarnih glasača na birališta. 

Ameriku ne računamo. Što bi rekao Mil, izbori tamo nisu stvarni. Reč je o lažnoj demokratiji koja samo fiktivno reprezentuje sve građane, a odluke zapravo donose isključivo odabrani predstavnici, takozvani elektori. I u načelu, između komunističkog delegatskog sistema, koji još uvek funkcioniše u Kini, i američkog “demokratskog” modela izbora nema nikakve razlike. 

Izborna kampanja je stvar koja se odvija svakog dana. A izbori su samo njeno finale. Ko želi da pobedi olovkom, mora da uradi nekoliko sitnica. Da osmisli kvalitetan program, koji takozvanom idealnom biraču, a to je običan građanin, sa skupom želja i nada, nudi sigurnost da će njihovo ostvarenje biti moguće. 

Šta je politički program? Čemu on služi? Kakva mu je svrha? To se ne piše u kafani na brzu ruku. Niti u predahu između dva plenuma. Ne predstavlja spisak mladalačih želja. Politički program je dokument koji nudi mehaznime preoblikovanja stvarnosti i stvaranje okolnosti koje su temelj buduće sigurnosti i napretka. Osnov dobre politike i retorike mora biti stav da je rad za budućnost početak svakog napretka. Da je očuvanje nasleđenog, i dodavanje novih vrednosti rad za potomostvo. Ne uništavanje. Ne rasprodaja. Ne gašenje fabrika. Plodove današnjeg rada ubiraće buduće generacije. 

Nakon toga, mora se uraditi perfektna i dubinska priprema na terenu. Ljudima se moraju pružiti uveravanja da će njihova dobra nastaviti da se uvaćavaju, i da će živeti kvalitetnije nego danas. A pogotovo mnogo bolje nego u prošlosti. Oni politiku mogu da razumeju samo kroz dodatu vrednost koju ona nudi u odnosu na činjenično stanje sadašnjosti, i sećanja na nedavnu prošlost. Građani se sećaju da su pre 10, ili 12 godina imali tri puta manje para u džepu. Da su vozili mnogo lošija kola. Da su oblačili i obuvali bofl. Da su letovali u Sutomoru, a da sada letuju, ili mogu da letuju u Bodrumu, koji je do 2012. bio statusni simbol tadašnje bahate i osione vlasti, koja se danas prezentuje kao narodna majka. Godinama je u šoping molovima gužva svakog vikenda, kao da je sve besplatno. Svi restorani su uvek krcati. A nema praznika, kada pola Srbije ne migrira ka turističkim atrakcijama, u Srbiji, regionu, ali i daljim destinacijama. 

Studenti se ne sećaju, ali 2012. glavni izborni štab Demokratske stranke nalazio se u Kulturnom centru Novog Sada. Na prvom spratu Spensa imali su veliki kol-centar. Još od 2008. godine koristili su onaj softver za kontrolu izlaska sigurnih glasača, pomenut na početku teksta, koji je patentirala Laburistička stranka u Velikoj Britaniji

I logično je da građani žele dalji rast životnog standarda. Njih uznemirava i plaši mogućnost da mogu živeti lošije. Oni ne žele da se odreknu dostignutog nivoa egizstencijalnog napretka. I zato od političara očekuju da im ponude planove i programe koji korespondiraju sa njihovom vizijom budućnosti. A ona je ista za sve ljude. Svako želi da danas živi bolje nego juče. Da sutra živi bolje nego danas. Da sutra ima više nego danas. Da mu deca imaju više. I da žive neuporedivo bolje. 

Aristotel je rekao da onaj ko rapolaže činjenice ne mora da ubeđuje, on uvereva. Stranke i političari sa boljim programom, koji nudi rešenje za realne životne potrebe ljudi, u koje su birači poverovali, ima veće šanse za trijumf na izborima. 

Ali to ne znači da tokom izbornog dana stranke ne treba da rade ništa. Naprotiv. Tog dana treba potvrditi sve ono što je rađeno tokom kampanje. Pozvati sve članove. Sve aktiviste. Sve sigurne i kapilarne glasove, a to su ljudi koji nisu ni članovi, ni aktivisti, ali imaju naklonost ka nekoj političkoj opciji, ili političaru iz neke političke opcije. Podsetiti ih na ključne poruke iz programa, i postaći da izađe na glasanje. 

Sve to o čemu pišem, radila je sadašnja opozicija dok je bila na vlasti. Iako danas svoj politički program zasnivaju na napadima na kol centre i izborne štabove aktuelne vlasti, tokom svoje 12 godina duge vladavine, sadašnja opozicija je imala i kol centre i izborne štabove. I to ne u kućama, privatnim firmama, ili restoranima, već su za to koristili javna preduzeća i ustanove. Naravno, bez ugovora, i bez plaćenog zakupa. 

Studenti se ne sećaju, ali 2012. glavni izborni štab Demokratske stranke nalazio se u Kulturnom centru Novog Sada. Na prvom spratu Spensa imali su veliki kol centar. Još od 2008. godine koristili su onaj softver za kontrolu izlaska sigurnih glasača, pomenut na početku teksta, koji je patentirala Laburistička stranka u Velikoj Britaniji. Za demokratama nije zaostajao ni POKS. Njihov kol centar nalazio se u Toplani, i raspolagali su sa ličnim kontaktima potrošača. Liga je koristila resurse Vodovoda smeštene u Spensu. I svi su imali spiskove sigurnih glasova, što danas pokušavaju da prikažu kao nedopuštenu aktivnost. Da bi bili ispravni, sudove treba donositi na osnovu sadašnjih i prošlih činjenica. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću