РЕЗОН: Истина о кол-центрима и сигурним гласовима

Пише: Милорад Бојовић

Од римских времена, избори се састоје од агитације, митинга, кампање од врата до врата и гласања. Британци су усавршили римске методе. Додали су сигурне и капиларне гласове, изборне штабове. Комуникацију са свим члановима, активистима, сигурним и капиларним гласовима. Крајем 20. века, борбу за гласове, са појавом мобилних телефона, допунили су и системима и софтверима за контролу изласка чланова, сигурних и капиларних гласача на биралишта. 

Америку не рачунамо. Што би рекао Мил, избори тамо нису стварни. Реч је о лажној демократији која само фиктивно репрезентује све грађане, а одлуке заправо доносе искључиво одабрани представници, такозвани електори. И у начелу, између комунистичког делегатског система, који још увек функционише у Кини, и америчког “демократског” модела избора нема никакве разлике. 

Изборна кампања је ствар која се одвија сваког дана. А избори су само њено финале. Ко жели да победи оловком, мора да уради неколико ситница. Да осмисли квалитетан програм, који такозваном идеалном бирачу, а то је обичан грађанин, са скупом жеља и нада, нуди сигурност да ће њихово остварење бити могуће. 

Шта је политички програм? Чему он служи? Каква му је сврха? То се не пише у кафани на брзу руку. Нити у предаху између два пленума. Не представља списак младалачих жеља. Политички програм је документ који нуди мехазниме преобликовања стварности и стварање околности које су темељ будуће сигурности и напретка. Основ добре политике и реторике мора бити став да је рад за будућност почетак сваког напретка. Да је очување наслеђеног, и додавање нових вредности рад за потомоство. Не уништавање. Не распродаја. Не гашење фабрика. Плодове данашњег рада убираће будуће генерације. 

Након тога, мора се урадити перфектна и дубинска припрема на терену. Људима се морају пружити уверавања да ће њихова добра наставити да се уваћавају, и да ће живети квалитетније него данас. А поготово много боље него у прошлости. Они политику могу да разумеју само кроз додату вредност коју она нуди у односу на чињенично стање садашњости, и сећања на недавну прошлост. Грађани се сећају да су пре 10, или 12 година имали три пута мање пара у џепу. Да су возили много лошија кола. Да су облачили и обували бофл. Да су летовали у Сутомору, а да сада летују, или могу да летују у Бодруму, који је до 2012. био статусни симбол тадашње бахате и осионе власти, која се данас презентује као народна мајка. Годинама је у шопинг моловима гужва сваког викенда, као да је све бесплатно. Сви ресторани су увек крцати. А нема празника, када пола Србије не мигрира ка туристичким атракцијама, у Србији, региону, али и даљим дестинацијама. 

Студенти се не сећају, али 2012. главни изборни штаб Демократске странке налазио се у Културном центру Новог Сада. На првом спрату Спенса имали су велики кол-центар. Још од 2008. године користили су онај софтвер за контролу изласка сигурних гласача, поменут на почетку текста, који је патентирала Лабуристичка странка у Великој Британији

И логично је да грађани желе даљи раст животног стандарда. Њих узнемирава и плаши могућност да могу живети лошије. Они не желе да се одрекну достигнутог нивоа егизстенцијалног напретка. И зато од политичара очекују да им понуде планове и програме који кореспондирају са њиховом визијом будућности. А она је иста за све људе. Свако жели да данас живи боље него јуче. Да сутра живи боље него данас. Да сутра има више него данас. Да му деца имају више. И да живе неупоредиво боље. 

Аристотел је рекао да онај ко раполаже чињенице не мора да убеђује, он уверева. Странке и политичари са бољим програмом, који нуди решење за реалне животне потребе људи, у које су бирачи поверовали, има веће шансе за тријумф на изборима. 

Али то не значи да током изборног дана странке не треба да раде ништа. Напротив. Тог дана треба потврдити све оно што је рађено током кампање. Позвати све чланове. Све активисте. Све сигурне и капиларне гласове, а то су људи који нису ни чланови, ни активисти, али имају наклоност ка некој политичкој опцији, или политичару из неке политичке опције. Подсетити их на кључне поруке из програма, и постаћи да изађе на гласање. 

Све то о чему пишем, радила је садашња опозиција док је била на власти. Иако данас свој политички програм заснивају на нападима на кол центре и изборне штабове актуелне власти, током своје 12 година дуге владавине, садашња опозиција је имала и кол центре и изборне штабове. И то не у кућама, приватним фирмама, или ресторанима, већ су за то користили јавна предузећа и установе. Наравно, без уговора, и без плаћеног закупа. 

Студенти се не сећају, али 2012. главни изборни штаб Демократске странке налазио се у Културном центру Новог Сада. На првом спрату Спенса имали су велики кол центар. Још од 2008. године користили су онај софтвер за контролу изласка сигурних гласача, поменут на почетку текста, који је патентирала Лабуристичка странка у Великој Британији. За демократама није заостајао ни ПОКС. Њихов кол центар налазио се у Топлани, и располагали су са личним контактима потрошача. Лига је користила ресурсе Водовода смештене у Спенсу. И сви су имали спискове сигурних гласова, што данас покушавају да прикажу као недопуштену активност. Да би били исправни, судове треба доносити на основу садашњих и прошлих чињеница. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу