REZON: Studenti u penziji

Piše: Milorad Bojović

Velika ambicija, pretvorila se u ogromno očajanje. Iako u Novom Sadu i Srbiji ima na stotine portala, radio-stanica i televizija, i mada svi imaju društvene mreže, organizatori blokada ne mogu da se pomire sa činjenicom da su izgubili poverenje naroda. I studenata. Studenti su shvatili da su ostali sami. Da više smetaju opoziciji, nego vlasti. I da lideri opozicionih partija bore da sačuvaju postojeći politički poredak, jer im on garantuje privilegije i beneficije. U novcu i naturi. Pored poslaničke, ili odborničke plate, tu su mogućnosti putovanja na vrlo primamljive destinacije, u okviru parlamentarnih radnih tela i delegacija. Kad se ostane bez funkcije, svaka reč koju izgovoriš prestaje da ima težinu. Prestaješ da budeš važan. U poslaničkoj, ili odborničkoj funkciji, sadržana je suština njihovog postojanja. Bez toga su ništa. 

Evo dokaza. Dok se u Skupštini grada vodila rasprava da li treba podići spomenik žrtvama tragedije na Železničkoj stanici, iako su studenti dan ranije preko društvevnih mreža uputili poziv za veliki protest, pred zgradom se okupilo dvadesetak Novosađana. U prilično odmaklim godinama. Dok su studenti u dubokoj penziji blokirali saobraćaj, u skupštinskoj sali opozicija je istrajavala u političkom pristupu tragediji. 

Podražavam sve što je gradonačelnik rekao i objavio na svojim društvenim mrežama. I dodajem. Inicijativa za podizanje spomenika predstavlja jevanđelje pomirenja. Odbijanjem da je podrže protivnici vlasti uporno insistiraju na buli razdora. Umesto da kroz zajednički pijetet prema tragično stradalima doprinesu izgradnji temelja međusobne uvaženosti, oni utvrđuju rovove i grudobrane nepodnošljivosti! 

Smrt nedužnih ljudi je tužna činjenica koja nadilazi moć razuma. Treba biti svestan  razmera tragedije. I treba insistirati da svi odgovorni budu najastrože kažnjeni, u skladu sa zakonom. U isto vreme treba biti svestan da Novi Sad treba da nastavi da živi. Da Srbija treba da nastavi da živi. I da je društvu potreban široki konsenzus o budućnosti. 

Društvu je potreban široki konsenzus o budućnosti. Političari ni u čemu drugom ne moraju da se slože. Demokratski je misliti drugačije. Ali, spomenik je potreban kao tačka pomirenja

Političari ni u čemu drugom ne moraju da se slože. Demokratski je misliti drugačije. Ali, spomenik je potreban kao tačka pomirenja. Treba ga podići, poštujući emocije i mišljenje porodica stradalih. I osećanja i mišljenje građana Novog Sada i Srbije. Političke animozitete treba ostaviti po strani. Od tragedije je prošlo nepunih devet meseci. To je isuviše kratak period. Ožiljci u dušama porodica i celog društva su još uvek veliki. Ceo Novi Sad i cela Srbija su patili i još uvek pate. I zato je političko nadgornjavanje, i zahtevanje neprikosnovenog prava za presuđivanje i određivanje mere ispravnosti koje opozicija zahteva za sebe nedopustivo. I preterano. Parafraziraću Voltera, i sebe. Kad su velike tragedije u pitanju, treba biti mudar i odmeren u meri u kojoj su fanatici nerazumni. 

Tokom rasprave pažljiv posmatrač mogao je primetiti samo jednu konstantu opozicione politike - potrebu da se bude protiv. Jedan od mlađih odbornika kritikovao je rezultate konkursa iz oblasti kulture. Kao nedopustivu ocenio je odluku komisije da se novac dodeli Ravno Selo film festivalu Lazara Ristovskog i projektu “Lepa Srbija”. Dosta neobičan izbor projekata za kritiku. Pošto tvrde da podržavaju studente, zaključuje se da nikad nisu bili u Ravnom Selu. Da za osam godina, koliko se održava, nikad nisu prisustvovali nijednom Ravno Selo film festivalu. Da jesu, znali bi da je to najreprezentativniji festival studentskog filma u regionu, i da su ove godine prikazana 24 filma iz 13 zemalja. 

Takođe, da umesto zvezda folk muzike bar ponekad slušaju operu, znali bi da je projekat “Lepa Srbija” posvećen operi i filmskoj muzici. Ali, operske arije ne dostižu nivo muzičkog, tekstualnog i izvođačkog kvaliteta kao njihova omiljena numera “Nije moje srce od papira”, koju izvodi Vera Matović.

Za 30 godina novinarstva video sam i čuo mnogo toga, ali ono što su radili organizatori blokada 1. novembra na Bulevaru oslobođenja, nisam nikad. Tokom šetnje do Železničke stanice, učesnici blokada upadali su u kafiće na Bulevaru i prisiljavali osoblje da isključi muziku, i preko megefona vikali na njihove goste. Nisu došli i lepo zamolili da se utiša, ili ugasi muzika, niti uljudno ukazali da im smeta indiferentan odnos građana prema njihovoj akciji. Nastupili su sa pozicije neumoljivog autoriteta koji disciplinuje i ućutkuje neposlušne.

Organizatori blokada su još jednom pokazali da ne znaju mnogo o suštini demokratije i ljudskih prava. Nijedan građanin, ili grupa ljudi nema prava da drugima određuje kako da se ponašaju. Mera uljudnosti i etike je lična stvar pojedinca. Treba imati na umu, da se kod većine naroda obeležava sedmica, 40 dana, šest meseci i godišnjica smrti. Mesečni pomeni su proizvod Deborovog društva spektakla. Fizička prisila nije mera morala. Konstruktivna upotreba razuma je zdrava mera politike. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću