РЕЗОН: Студенти у пензији

Пише: Милорад Бојовић

Велика амбиција, претворила се у огромно очајање. Иако у Новом Саду и Србији има на стотине портала, радио-станица и телевизија, и мада сви имају друштвене мреже, организатори блокада не могу да се помире са чињеницом да су изгубили поверење народа. И студената. Студенти су схватили да су остали сами. Да више сметају опозицији, него власти. И да лидери опозиционих партија боре да сачувају постојећи политички поредак, јер им он гарантује привилегије и бенефиције. У новцу и натури. Поред посланичке, или одборничке плате, ту су могућности путовања на врло примамљиве дестинације, у оквиру парламентарних радних тела и делегација. Кад се остане без функције, свака реч коју изговориш престаје да има тежину. Престајеш да будеш важан. У посланичкој, или одборничкој функцији, садржана је суштина њиховог постојања. Без тога су ништа. 

Ево доказа. Док се у Скупштини града водила расправа да ли треба подићи споменик жртвама трагедије на Железничкој станици, иако су студенти дан раније преко друштвевних мрежа упутили позив за велики протест, пред зградом се окупило двадесетак Новосађана. У прилично одмаклим годинама. Док су студенти у дубокој пензији блокирали саобраћај, у скупштинској сали опозиција је истрајавала у политичком приступу трагедији. 

Подражавам све што је градоначелник рекао и објавио на својим друштвеним мрежама. И додајем. Иницијатива за подизање споменика представља јеванђеље помирења. Одбијањем да је подрже противници власти упорно инсистирају на були раздора. Уместо да кроз заједнички пијетет према трагично страдалима допринесу изградњи темеља међусобне уважености, они утврђују ровове и грудобране неподношљивости! 

Смрт недужних људи је тужна чињеница која надилази моћ разума. Треба бити свестан  размера трагедије. И треба инсистирати да сви одговорни буду најастроже кажњени, у складу са законом. У исто време треба бити свестан да Нови Сад треба да настави да живи. Да Србија треба да настави да живи. И да је друштву потребан широки консензус о будућности. 

Друштву је потребан широки консензус о будућности. Политичари ни у чему другом не морају да се сложе. Демократски је мислити другачије. Али, споменик је потребан као тачка помирења

Политичари ни у чему другом не морају да се сложе. Демократски је мислити другачије. Али, споменик је потребан као тачка помирења. Треба га подићи, поштујући емоције и мишљење породица страдалих. И осећања и мишљење грађана Новог Сада и Србије. Политичке анимозитете треба оставити по страни. Од трагедије је прошло непуних девет месеци. То је исувише кратак период. Ожиљци у душама породица и целог друштва су још увек велики. Цео Нови Сад и цела Србија су патили и још увек пате. И зато је политичко надгорњавање, и захтевање неприкосновеног права за пресуђивање и одређивање мере исправности које опозиција захтева за себе недопустиво. И претерано. Парафразираћу Волтера, и себе. Кад су велике трагедије у питању, треба бити мудар и одмерен у мери у којој су фанатици неразумни. 

Током расправе пажљив посматрач могао је приметити само једну константу опозиционе политике - потребу да се буде против. Један од млађих одборника критиковао је резултате конкурса из области културе. Као недопустиву оценио је одлуку комисије да се новац додели Равно Село филм фестивалу Лазара Ристовског и пројекту “Лепа Србија”. Доста необичан избор пројеката за критику. Пошто тврде да подржавају студенте, закључује се да никад нису били у Равном Селу. Да за осам година, колико се одржава, никад нису присуствовали ниједном Равно Село филм фестивалу. Да јесу, знали би да је то најрепрезентативнији фестивал студентског филма у региону, и да су ове године приказана 24 филма из 13 земаља. 

Такође, да уместо звезда фолк музике бар понекад слушају оперу, знали би да је пројекат “Лепа Србија” посвећен опери и филмској музици. Али, оперске арије не достижу ниво музичког, текстуалног и извођачког квалитета као њихова омиљена нумера “Није моје срце од папира”, коју изводи Вера Матовић.

За 30 година новинарства видео сам и чуо много тога, али оно што су радили организатори блокада 1. новембра на Булевару ослобођења, нисам никад. Tоком шетње до Железничке станице, учесници блокада упадали су у кафиће на Булевару и присиљавали особље да искључи музику, и преко мегефона викали на њихове госте. Нису дошли и лепо замолили да се утиша, или угаси музика, нити уљудно указали да им смета индиферентан однос грађана према њиховој акцији. Наступили су са позиције неумољивог ауторитета који дисциплинује и ућуткује непослушне.

Организатори блокада су још једном показали да не знају много о суштини демократије и људских права. Ниједан грађанин, или група људи нема права да другима одређује како да се понашају. Мера уљудности и етике је лична ствар појединца. Треба имати на уму, да се код већине народа обележава седмица, 40 дана, шест месеци и годишњица смрти. Месечни помени су производ Деборовог друштва спектакла. Физичка присила није мера морала. Конструктивна употреба разума је здрава мера политике. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу