REZON: Zapadni antifašizam šarena laža za leve liberale

Piše: Milorad Bojović

Beograd i Moskva, kažu levi liberali ne zaslužuju da se diče antifašizmom. Iza te besmislice ne stoji racio. Ali ni lukavstvo. Posredi je nastojanje da se ide ukorak sa tri zablude Zapada. Da su krivotvorenje istorije, neargumentovano svojatanje pobede i zabrana slobodne misli, vrhunac demokratije. Ta priča o zapadnom antifašizmu je šarena laža za leve liberale. 

Gde je bio taj demokratski svet u doba fašizma? Norveška, podržavala fašizam. Švedska takođe. Holandiji i Belgija sve do 1945. pokorno slušale Hitlera. Francuska, skoro do kraja rata, imala fašističku vladu u Višiju. Italija, uz Nemačku nosilac osovine zla. Španija i Portugal su takođe imale svoju verziju fašizma. U Portugalu je ukinuta tek 1974. Svi ti veliki demokratski narodi prihvatili su Hitlerovu okupaciju. Samo su Srbi digli ustanak protiv fašizma. A Rusi su se borili od prvog dana. 

Amerika je u rat ušla na samom kraju da bi prigrabila ratne reparacije. Velika Britanija je igrala politički šah. U stvarnu akciju je stupila tek kad je shvatila da će Staljin sam osloboditi celu Evropu i izaći na Atlantik. Tada su pokrenuli akciju „Overlord” u kojoj će Čerčil žrtvovati ne samo Francuze i značajan broj britanskih vojnika, već će, da bi zavarao Hitlera, da mu opasnost stiže sa Balkana, dodatno žrtvovati srpski narod.

S kojim razlogom? Samo da bi Čerčil ostvario svoju zamisao da spreči Ruse da oslobode celu Evropu. Uspeo je samo donekle. Hitlera je srušio Staljin, ne demokratski Zapad. Demokratskog zapada nema. Postoje samo Amerika i Britanija, i njihovi geopolitički i finansijski interesi. Da bi se osvetio Rusima, Čerčil će godinu dana kasnije 5. marta 1946. godine na Vestminsterskom koledžu, u američkom gradu Fultonu, lansirati tezu da je stvarna pretnja po Zapad i njegove vrednosti, ruski narod i Sovjetski Savez. 

Amerika je po okončanju rata preuzela gotovo celu nemačku industriju. Britanske i američke banke i privreda finansirali su obnovu razrušene Zapadne Evrope, do berlinskog zida. Taj zid ih nije brinuo sa stanovišta ljudskih prava i sloboda. On je bio njihova finansijska mora. Želeli su da novcem učine ono što Hitler nije postigao tenkovima. Da pokore Istočnu Evropu. 

I sad, pitaju se šta će Vučić u Moskvi? A gde treba da bude? Nemci su se predali 9. maja 1945. Žukovu. Nijednom Špancu, portugalcu, Holanđaninu, Poljaku ili Francuzu. Srbi su tog 9. maja već uveliko bili slobodni. Ali ne tako što su ih oslobodile zapadne demokratije, već su sami izborili svoju slobodu, uz milionske žrtve

Da bi u tome uspeli, morali su da imaju novog neprijatelja. Za to im je poslužio Staljin. Odmah nakon Čerčilovog govora, proglasili su ga većim diktatorom od Hitlera. I skoro 40 godina su vodili širokopojasnu kampanju plasiranja stereotipa. Staljin je zlikovac. On muči svoj narod. Sovjetski Savez je zaostao. Zapad je napredan. Kampanja je izvedena, mora se priznati maestralno. U njoj su učestvovali najveći intelektualci. Pisci i umetnici. Sportisti. Muzičari. Holivudske zvezde. Naučnici. Sve što su radili u filmu, slikarstvu, književnosti, novinarstvu, bilo je posvećeno jednom cilju - da se zapadni način života učini predmetom žudnje svih naroda koji su potpadali pod intresnu sferu SSSR-a.

U objavljenim dokumentima CIA i Intelidžens servisa, postoje dokazi da je Amerika od 1946. i nastanka CIA finansirala novine, časopise, magazine, radio stanice na teritoriji cele Zapadne Evrope. Londonski Enkaunter, u kom je Milovan Đilas objavljivao svoje „disidentske” tekstove, Radio Slobodna Evropa, Nji lider, Partizan rivju, Književnost i mdernost, Poetri, i mnogi drugi. U njihovim upravnim odborima sedeli su najuticajniji intelektualci tog vremena. 

Iza današnjeg prevođenje Rusije na mračnu stranu istorije, takođe stoje uticajni intelektualci. Zanimljivo je da su pre 90 i 100 godina evropski intelektualci podržavali fašizam. U Italiji su njegovom kreiranju učestvovali uvaženi intelektualci Malaparte, Đentile, Pirandelo. U Nemačkoj takođe. U jednom trenutku nije odoleo čak ni Hajdeger. Kad je Hitler 1933. doneo odluku da Nemačka istupi iz Lige naroda, Hajdeger ga je javno podržao, nakon čega je postavljen za rektora Univerziteta u Frajburgu i postao je član Nacionalsocijalističke partije. „Na prihvatanje mog jednoglasnog izbora za rektora nije me navela samo vera u Hitlera, kasnije gorko izneverena”. Fašizam su održavali mnogi od Gintera Grasa i Heberta fon Karajana, do Knuta Hamsuna. 

I sad, pitaju se šta će Vučić u Moskvi? A gde treba da bude? Nemci su se predali 9. maja 1945. Žukovu. Nijednom Špancu, Portugalcu, Holanđaninu, Poljaku, ili Francuzu. Srbi su tog 9. maja već uveliko bili slobodni. Ali ne tako što su ih oslobodile zapadne demokratije, već su sami izborili svoju slobodu, uz milionske žrtve. 

Svako ko smatra da je Vučić trebalo da odbije da ode na Crveni trg, treba da se zapita ko je ovlastio političare EU da određuju predsednicima i premijerima suverenih država, šta će da rade? Gde smeju da idu? I u šta treba da veruju? Ukoliko su demokratske vrednosti to na čemu je postala i opstoji Evropska unija i zapadna civilizacija, kako to da njihova politika počiva na ultimatumima i pretnjama? To je postojalo samo u doba rimskih imperatora. Austro-ugarske. I fašizma. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću