VUČIĆ I VUČEVIĆ REKLI ŠTA MISLE, A ONI ĆUTE! Smrt Mladića otvorila pitanje: Kakvu Srbiju žele studenti u blokadi?

Problem nastaje kada se pogleda o čemu se govori, a o čemu se uporno ćuti. 

Smrt generala Ratka Mladića ponovo je otvorila jedno od najtežih pitanja srpske novije istorije. Ne zato što svi u Srbiji moraju o Mladiću da misle isto. Ne moraju. Niti je moguće očekivati da posle ratova devedesetih, hiljada mrtvih i različitih tumačenja prošlosti postoji jedan stav koji će svi prihvatiti. 

Ali ako neko pretenduje da govori o budućnosti čitavog društva, onda javnost ima pravo da zna šta misli i o pitanjima koja nisu laka i politički udobna. 

Zvanični nalozi „Studenata u blokadi“ nisu se oglasili povodom Mladićeve smrti. Samo po sebi, ćutanje je njihovo pravo. Ali kada mesecima nastupate kao svojevrsna moralna savest društva, onda i ćutanje postaje politička poruka. 

Upravo tu počinje rasprava koja je mnogo veća od Ratka Mladića. Reč je o odnosu prema srpskoj istoriji, srpskim žrtvama i nacionalnom identitetu. 

Za veliki broj ljudi u Srbiji Haški tribunal nikada nije postao institucija kojoj su bezrezervno verovali. Naprotiv, godinama je rastao utisak da međunarodna pravda nije uvek imala istu oštrinu kada su na optuženičkoj klupi bili Srbi i kada su na njoj bili pripadnici drugih naroda. 

Ratko Mladić osuđen je na doživotni zatvor. To je pravna činjenica. Ali je takođe činjenica da je Naser Orić pred Haškim tribunalom na kraju oslobođen, kao i da su Ante Gotovina i Mladen Markač posle prvostepenih osuđujućih presuda oslobođeni u žalbenom postupku. Pravnici će objašnjavati standarde dokazivanja, individualnu krivičnu odgovornost i razloge zbog kojih su te presude donete. I to je neophodno. 

Ali politika ne postoji u sudnici, već među ljudima. A tamo je ostalo jedno daleko jednostavnije pitanje: ko je odgovarao za srpske žrtve? 
To pitanje postavljaju porodice koje su izgubile najbliže, izbeglice koje su devedesetih u Srbiju stizale sa nekoliko kesa u rukama, ljudi iz Podrinja, Krajine, sa Kosova i Metohije. Ne mora svaki njihov zaključak biti pravno ispravan da bi njihov osećaj nepravde bio politička činjenica koju ozbiljna država ne sme da ignoriše. 

Zločin nad Bošnjakom, Hrvatom ili Albancem ne postaje manji ako ga je počinio Srbin. Ali ni ubijeni Srbin ne sme da postane manje vredna žrtva zato što njegovo stradanje kvari nečiju unapred napisanu sliku ratova devedesetih. 

Tu bi morala da počne svaka ozbiljna priča o pomirenju. Ne zaboravom, već istim merilom za sve. 

Posle političkih promena 2000. godine Srbija je evropske integracije postavila visoko na listi državnih prioriteta. Saradnja sa Haškim tribunalom ubrzo je postala jedan od važnih uslova za napredak na tom putu. Usledila su hapšenja i izručenja brojnih bivših državnih, vojnih i policijskih funkcionera. Na kraju je 2011. uhapšen i Ratko Mladić. Tadašnja vlast objašnjavala je da Srbija time ispunjava svoje međunarodne obaveze i uklanja prepreke sa evropskog puta. Iz njihove perspektive, to je bila politika vraćanja Srbije u međunarodne tokove posle teških devedesetih. Ipak, posle toliko godina dozvoljeno je postaviti pitanje koje se tada mnogo ređe postavljalo: gde je bila granica uslovljavanja? Srbija je ispunjavala zahtev za zahtevom, dok je u delu javnosti ostajao osećaj da se od nje neprestano očekuje novi dokaz političke podobnosti. Saradnja sa Hagom, Kosovo i Metohija, regionalna pitanja — spisak se menjao, ali je utisak uslovljavanja ostajao. To ne znači da Srbija treba da odustane od Evrope. Znači nešto drugo: evropski put ne sme da podrazumeva odricanje od sopstvenih legitimnih državnih i nacionalnih interesa.

Upravo na tom mestu Aleksandar Vučić poslednjih godina pokušava da postavi drugačiju političku formulu. Ona nije komplikovana: razgovarati sa svima, ali ne pristajati na sve. Srbiji je potrebna Evropska unija kao najvažnije ekonomsko okruženje. Potrebni su joj dobri odnosi sa Sjedinjenim Državama. Istovremeno ne želi da prekine tradicionalne odnose sa Rusijom, niti strateško partnerstvo sa Kinom.Ta politika ponekad izgleda protivrečno, ali odražava položaj zemlje koja pokušava da sačuva prostor za sopstvene interese u vremenu sve oštrijih međunarodnih podela. 

Isto važi i za nacionalna pitanja. Srbija ne treba nove ratove. Cena onih koje je već prošla bila je previsoka. Ali mir ne podrazumeva odricanje od Kosova i Metohije, Republike Srpske, kulture sećanja ili prava da se govori o srpskim žrtvama. 

Vučić je i u slučaju teško obolelog Mladića kritikovao odluku da mu se ne dozvoli da poslednje dane provede u Srbiji. Posle njegove smrti država je pomogla porodici u organizacionim pitanjima oko povratka posmrtnih ostataka. To nije promenilo presudu Haškog tribunala. Nije ni trebalo. Postavilo je drugo pitanje: postoji li trenutak u kojem, posle svih sudskih presuda i političkih sukoba, ostaje makar malo prostora za ljudskost? 

Sličnu liniju zastupa i Miloš Vučević. Njegova poruka posle Mladićeve smrti bila je da je Srbija tražila da teško oboleli general poslednje dane provede na lečenju u zemlji i da, ukoliko porodica tako odluči, treba da bude sahranjen u Srbiji. U tom stavu postoji nešto što se u političkim raspravama često namerno gubi. Patriotizam i mržnja nisu sinonimi. Poštovati sopstvene žrtve ne znači negirati tuđe. Voleti Srbiju ne podrazumeva mrzeti Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku ili bilo koji drugi narod. Čuvati Republiku Srpsku i njena prava ne znači želeti novi rat. Naprotiv, zrela nacionalna politika mora istovremeno da ume da kaže dve stvari: poštujemo tuđu bol i ne odričemo se svoje. Srbija je suviše skupo platila istoriju XX veka da bi sebi dozvolila bilo šta drugo. 

Zato rasprava o studentima u blokadi ne bi trebalo da se svede na pitanje da li su za ili protiv Ratka Mladića. Pitanje je šire. Kakva je njihova politika prema Kosovu i Metohiji? Kakav je odnos prema Republici Srpskoj? Kako vide srpske žrtve devedesetih? Šta misle o uslovljavanjima Srbije na evropskom putu? Gde je, u njihovoj viziji moderne Srbije, mesto nacionalnog identiteta? To su legitimna pitanja za svakoga ko želi da jednog dana upravlja državom. Nije dovoljno biti protiv Vučića. Politika počinje tek posle tog odgovora. Potrebno je reći šta biste vi uradili kada Brisel zatraži nešto što smatrate suprotnim interesima Srbije. Šta biste rekli kada se pritisak na Republiku Srpsku poveća? Šta je vaša crvena linija oko Kosova i Metohije? Kako ćete graditi pomirenje u regionu, a da ono ne počiva na tome da Srbi prvi zaborave svoje žrtve? To su pitanja vlasti. A svako ko želi vlast mora pre ili kasnije da odgovori na njih. 

Možda je upravo tu suština cele rasprave. Srbija ne mora da bira između moderne države i nacionalnog identiteta. Može da gradi puteve, škole, bolnice i fabrike, privlači investicije, šalje mlade na najbolje svetske univerzitete i istovremeno čuva svoje manastire, jezik, zastavu i istorijsko pamćenje. Može da želi članstvo u Evropskoj uniji, a da ne prihvati svaku političku ocenu koja stigne iz Brisela. Može da poštuje sve nevine žrtve ratova devedesetih, a da traži da se konačno čuju i imena srpskih žrtava. Može da želi mir sa Albancima, a da ne kaže da je Kosovo i Metohija za Srbiju završena priča. Može da poštuje Bosnu i Hercegovinu i istovremeno bude najbliži oslonac Republici Srpskoj. To nije ekstremizam. To je politika nacionalnog interesa kakvu, u različitim oblicima, vodi gotovo svaka ozbiljna država. 

Zato pitanje pred Srbijom nije da li ćemo živeti u prošlosti. Ne treba da živimo u njoj. Pitanje je da li ćemo je zaboraviti. Jer narod koji svaku novu generaciju uči da se stidi prethodne na kraju više ne zna šta treba da ostavi sledećoj. Srbiji zato nije potrebna politika mržnje. Potrebna joj je politika samopoštovanja.

Da tuđe žrtve poštujemo, a svoje ne zaboravimo. Da sa svetom razgovaramo, ali da pred njim ne klečimo. Da čuvamo mir, ali da znamo šta branimo. I da se oko vlasti žestoko sporimo, ali da postoje stvari koje su starije i važnije od svake stranke. Jedna od njih je Srbija. 

Na kraju, svako može da bude protiv Vučića, Vučevića ili SNS-a. To je pravo svakog građanina i suština demokratije. Ali onaj ko traži poverenje da sutra vodi Srbiju mora da odgovori i na nešto mnogo teže od pitanja ko treba da bude predsednik ili premijer: 
Šta je Srbija koju želite da vodite i šta u njoj nikada nećete dati? 
Odgovor na to pitanje reći će o svakoj političkoj opciji više nego hiljadu parola. Jer vlasti dolaze i prolaze. Srbija ostaje!

Stefan Srbljanović, politikolog