ВУЧИЋ И ВУЧЕВИЋ РЕКЛИ ШТА МИСЛЕ, А ОНИ ЋУТЕ! Смрт Младића отворила питање: Какву Србију желе студенти у блокади?

Проблем настаје када се погледа о чему се говори, а о чему се упорно ћути. 

Смрт генерала Ратка Младића поново је отворила једно од најтежих питања српске новије историје. Не зато што сви у Србији морају о Младићу да мисле исто. Не морају. Нити је могуће очекивати да после ратова деведесетих, хиљада мртвих и различитих тумачења прошлости постоји један став који ће сви прихватити. 

Али ако неко претендује да говори о будућности читавог друштва, онда јавност има право да зна шта мисли и о питањима која нису лака и политички удобна. 

Званични налози „Студената у блокади“ нису се огласили поводом Младићеве смрти. Само по себи, ћутање је њихово право. Али када месецима наступате као својеврсна морална савест друштва, онда и ћутање постаје политичка порука. 

Управо ту почиње расправа која је много већа од Ратка Младића. Реч је о односу према српској историји, српским жртвама и националном идентитету. 

За велики број људи у Србији Хашки трибунал никада није постао институција којој су безрезервно веровали. Напротив, годинама је растао утисак да међународна правда није увек имала исту оштрину када су на оптуженичкој клупи били Срби и када су на њој били припадници других народа. 

Ратко Младић осуђен је на доживотни затвор. То је правна чињеница. Али је такође чињеница да је Насер Орић пред Хашким трибуналом на крају ослобођен, као и да су Анте Готовина и Младен Маркач после првостепених осуђујућих пресуда ослобођени у жалбеном поступку. Правници ће објашњавати стандарде доказивања, индивидуалну кривичну одговорност и разлоге због којих су те пресуде донете. И то је неопходно. 

Али политика не постоји у судници, већ међу људима. А тамо је остало једно далеко једноставније питање: ко је одговарао за српске жртве? 
То питање постављају породице које су изгубиле најближе, избеглице које су деведесетих у Србију стизале са неколико кеса у рукама, људи из Подриња, Крајине, са Косова и Метохије. Не мора сваки њихов закључак бити правно исправан да би њихов осећај неправде био политичка чињеница коју озбиљна држава не сме да игнорише. 

Злочин над Бошњаком, Хрватом или Албанцем не постаје мањи ако га је починио Србин. Али ни убијени Србин не сме да постане мање вредна жртва зато што његово страдање квари нечију унапред написану слику ратова деведесетих. 

Ту би морала да почне свака озбиљна прича о помирењу. Не заборавом, већ истим мерилом за све. 

После политичких промена 2000. године Србија је европске интеграције поставила високо на листи државних приоритета. Сарадња са Хашким трибуналом убрзо је постала један од важних услова за напредак на том путу. Уследила су хапшења и изручења бројних бивших државних, војних и полицијских функционера. На крају је 2011. ухапшен и Ратко Младић. Тадашња власт објашњавала је да Србија тиме испуњава своје међународне обавезе и уклања препреке са европског пута. Из њихове перспективе, то је била политика враћања Србије у међународне токове после тешких деведесетих. Ипак, после толико година дозвољено је поставити питање које се тада много ређе постављало: где је била граница условљавања? Србија је испуњавала захтев за захтевом, док је у делу јавности остајао осећај да се од ње непрестано очекује нови доказ политичке подобности. Сарадња са Хагом, Косово и Метохија, регионална питања — списак се мењао, али је утисак условљавања остајао. То не значи да Србија треба да одустане од Европе. Значи нешто друго: европски пут не сме да подразумева одрицање од сопствених легитимних државних и националних интереса.

Управо на том месту Александар Вучић последњих година покушава да постави другачију политичку формулу. Она није компликована: разговарати са свима, али не пристајати на све. Србији је потребна Европска унија као најважније економско окружење. Потребни су јој добри односи са Сједињеним Државама. Истовремено не жели да прекине традиционалне односе са Русијом, нити стратешко партнерство са Кином.Та политика понекад изгледа противречно, али одражава положај земље која покушава да сачува простор за сопствене интересе у времену све оштријих међународних подела. 

Исто важи и за национална питања. Србија не треба нове ратове. Цена оних које је већ прошла била је превисока. Али мир не подразумева одрицање од Косова и Метохије, Републике Српске, културе сећања или права да се говори о српским жртвама. 

Вучић је и у случају тешко оболелог Младића критиковао одлуку да му се не дозволи да последње дане проведе у Србији. После његове смрти држава је помогла породици у организационим питањима око повратка посмртних остатака. То није променило пресуду Хашког трибунала. Није ни требало. Поставило је друго питање: постоји ли тренутак у којем, после свих судских пресуда и политичких сукоба, остаје макар мало простора за људскост? 

Сличну линију заступа и Милош Вучевић. Његова порука после Младићеве смрти била је да је Србија тражила да тешко оболели генерал последње дане проведе на лечењу у земљи и да, уколико породица тако одлучи, треба да буде сахрањен у Србији. У том ставу постоји нешто што се у политичким расправама често намерно губи. Патриотизам и мржња нису синоними. Поштовати сопствене жртве не значи негирати туђе. Волети Србију не подразумева мрзети Босну и Херцеговину, Хрватску или било који други народ. Чувати Републику Српску и њена права не значи желети нови рат. Напротив, зрела национална политика мора истовремено да уме да каже две ствари: поштујемо туђу бол и не одричемо се своје. Србија је сувише скупо платила историју XX века да би себи дозволила било шта друго. 

Зато расправа о студентима у блокади не би требало да се сведе на питање да ли су за или против Ратка Младића. Питање је шире. Каква је њихова политика према Косову и Метохији? Какав је однос према Републици Српској? Како виде српске жртве деведесетих? Шта мисле о условљавањима Србије на европском путу? Где је, у њиховој визији модерне Србије, место националног идентитета? Tо су легитимна питања за свакога ко жели да једног дана управља државом. Није довољно бити против Вучића. Политика почиње тек после тог одговора. Потребно је рећи шта бисте ви урадили када Брисел затражи нешто што сматрате супротним интересима Србије. Шта бисте рекли када се притисак на Републику Српску повећа? Шта је ваша црвена линија око Косова и Метохије? Како ћете градити помирење у региону, а да оно не почива на томе да Срби први забораве своје жртве? То су питања власти. А свако ко жели власт мора пре или касније да одговори на њих. 

Можда је управо ту суштина целе расправе. Србија не мора да бира између модерне државе и националног идентитета. Може да гради путеве, школе, болнице и фабрике, привлачи инвестиције, шаље младе на најбоље светске универзитете и истовремено чува своје манастире, језик, заставу и историјско памћење. Може да жели чланство у Европској унији, а да не прихвати сваку политичку оцену која стигне из Брисела. Може да поштује све невине жртве ратова деведесетих, а да тражи да се коначно чују и имена српских жртава. Може да жели мир са Албанцима, а да не каже да је Косово и Метохија за Србију завршена прича. Може да поштује Босну и Херцеговину и истовремено буде најближи ослонац Републици Српској. То није екстремизам. То је политика националног интереса какву, у различитим облицима, води готово свака озбиљна држава. 

Зато питање пред Србијом није да ли ћемо живети у прошлости. Не треба да живимо у њој. Питање је да ли ћемо је заборавити. Јер народ који сваку нову генерацију учи да се стиди претходне на крају више не зна шта треба да остави следећој. Србији зато није потребна политика мржње. Потребна јој је политика самопоштовања.

Да туђе жртве поштујемо, а своје не заборавимо. Да са светом разговарамо, али да пред њим не клечимо. Да чувамо мир, али да знамо шта бранимо. И да се око власти жестоко споримо, али да постоје ствари које су старије и важније од сваке странке. Једна од њих је Србија. 

На крају, свако може да буде против Вучића, Вучевића или СНС-а. То је право сваког грађанина и суштина демократије. Али онај ко тражи поверење да сутра води Србију мора да одговори и на нешто много теже од питања ко треба да буде председник или премијер: 
Шта је Србија коју желите да водите и шта у њој никада нећете дати? 
Одговор на то питање рећи ће о свакој политичкој опцији више него хиљаду парола. Јер власти долазе и пролазе. Србија остаје!

Стефан Србљановић, политиколог