„BIO SAM NAZVAN NAJGORIM NACISTIČKIM PSIHIJATROM“ Dr Az Hakim o trans ideologiji i sistemu koji ne želi da čuje istinu

Dočekao ga je s etiketom. „Najzlobniji, najopasniji nacistički psihijatar, transfobičan i homofobičan“ – to je svečana titula koja mu je zamišljena kao uvreda, ali je on prima gotovo kao orden. U eksplozivnom razgovoru sa novinarom i podkasterom Endruom Goldom na Jutjub kanalu „Heretics“, ovaj britanski psihijatar i psihoterapeut iznosi priču koja uznemiruje i one sa leve i one sa desne strane političkog spektra – jer se ne svrstava ni na jednu stranu, nego stoji uz dokaze iz svog kliničkog rada.

Ko je Endru Gold?

Endru Gold (Andrew Gold) je britanski istraživački novinar, dokumentarista i podkaster koji je radio za BBC i HBO. Nakon što je, kako sam tvrdi, bio odbijen od pedesetak produkcijskih kuća, pokrenuo je 2023. godine sopstveni Jutjub podkast pod imenom „Heretics“ – „jeretici“. Koncept je prost i snažan: razgovarati sa ljudima koji imaju nepopularne, ali argumentovane stavove, koji su isključeni iz mejnstrim diskursa, koji su „otkazani“ ili ignorisani. Među gostima su se našli Ričard Dokins, Robi Vilijams, DŽ. K. Rouling, Džordan Piterson i Daglas Marej. Kanal je dostigao milione pratilaca, a 2024. godine Gold je objavio knjigu „The Psychology of Secrets: My Adventures with Murderers, Cults and Influencers”. 

Ko je dr Az Hakim?

Dr Az Hakim (Az Hakeem) je konsultantski psihijatar i psihoterapeut, što je kombinacija koja je, kako on sam napominje, krajnje retka. Doktor medicine po obrazovanju, proveo je više od dvanaest godina kao jedini kliničar u Britaniji koji je vodio specijalizovanu službu za psihoterapijsko lečenje rodne disforije unutar državnog zdravstvenog sistema (NHS), i to bez ikakve veze s hirurškim lečenjem – dakle, bez uloge „čuvara kapije“ koji odobrava ili odbija operacije. Njegova ordinacija bila je, jednostavno, neutralan istraživački prostor.

Svoju karijeru je započeo na Portman klinici, koja je deo čuvene Tavistock i Portman NHS fondacije u Londonu – ustanove koja je od 1920. bila središte britanske psihoanalitičke misli. Portman klinika, osnovana 1933. godine, specijalizovana je za forenzičku psihoterapiju, uključujući lečenje odraslih sa seksualnim poremećajima, kriminalnim ponašanjem i nasiljem. Upravo tamo je Hakim proveo pet godina na višoj obuci, posvetivši se kao svojoj niši rodnoj disforiji – u vreme kada je to bila skoro potpuno neistražena tema.

Danas radi privatno, ordinira u Priory Hospital Roehampton i na Harli Stritu u Londonu. Počasni je profesor na UCL Medical School, profesor na Univerzitetu Bradford i stručnjak na Univerzitetu Novog Južnog Velsa u Australiji. Profesionalni je patron LGB Alliance – organizacije koja brani prava lezbejki, gejeva i biseksualnih osoba, ali se eksplicitno distancira od trans aktivizma. Autor je dve ključne knjige: „TRANS: Exploring Gender Identity and Gender Dysphoria” (2017) i „DETRANS: When Transition Is Not the Solution” – knjiga koja je izazvala posebnu pažnju stručne javnosti i detransicijskog pokreta.

Trans nije jedan pojam – to je kišobran

Jedan od centralnih argumenata koje Hakim iznosi u razgovoru jeste da je reč „trans“ duboko zavaravajuća, jer pod jednom etiketom podrazumeva radikalno različite psihološke realnosti. Ova terminološka konfuzija, po njemu, direktno šteti i pacijentima i javnoj politici.

Najmanji broj trans osoba je ono što se nekada nazivalo transseksualcima – ljudi koji zaista veruju da bi trebalo da budu suprotnog pola. Ogromnu većinu čine oni koji bi se nekada zvali transvestiti: osobe koje oblače odeću suprotnog pola. Treća, mnogo ređa grupa, su ono što Hakim naziva autofili ili AGP osobe (autoginefili) – muškarci koji imaju seksualnu fantaziju o posedovanju ženskih telesnih karakteristika. Za razliku od transvestita, koji se seksualno uzbude odevanjem u žensku odeću, autofili se seksualno uzbude samom idejom da imaju žensko telo.

Ova distinkcija nije akademska sitničarija. Ima dramatične medicinske posledice: Hakim opisuje slučajeve autofilnih pacijenata koji su – bez adekvatne psihoterapijske pripreme, često sami sebi organizujući operaciju u Bangkoku – prošli hirurški zahvat promene pola, probudili se bez seksualne želje (jer im je uklonjen izvor testosterona) i sudarili se s užasavajućom spoznajom: ceo motiv za operaciju bio je seksualnog karaktera, a operacija ga je upravo uništila.

Trauma u korenu seksualnih perverzija 

Hakim ne izbegava klinički eksplicitne priče. Naprotiv – koristi ih kao pečat koji ostavlja utisak na slušaoca. Govoreći o fetišističkim transvestitima s kojima je radio na Portman klinici (gde je svaka seksualna perverzija imala svog specijalistu), opisuje pacijenta čiji bi ga muški partner obukao u lateks odelo i stavljao u vakuumski aparat. U trenutku maksimalne kompresije – poput ribljih konzervi u vakuum pakovanju – pacijent bi doživeo orgazam. Kada je Hakim uzeo anamnezu i tragao za korenom ove prakse, saznao je: u desetoj godini, pacijent je ušao u kuhinju i zatekao majku mrtvu s glavom u rerni. Traumu gušenja mrtve majke pretvorio je – nesvesno, bez ikakve kliničke veze koju bi sam napravio – u seksualno iskustvo dovoljno snažno da prevlada strah. Veza nije bila očigledna njemu samom. Hakimu jeste.

Ovu psihoanalitičku logiku Hakim primenjuje i na objašnjenje zašto mnogi transvestiti izgledaju poput Hajasint Baket iz britanske serije „Keeping Up Appearances“: to je estetika njihovih majki. Seksualna i psihodinamska analiza govori o dečaku koji ima gušeću, premoćnu majku i koji pronalazi nadmoć nad tim strahom obukavši majku na sebe – i skidajući je po volji.

Sličnu logiku veze traume i seksualizacije Hakim primenjuje na pominjanje čuvenog slučaja Denisa Nilsena – britanskog serijskog ubice koji je ubijao ljude kako bi ih zadržao i posmatrao. Nilsenova prvobitna trauma bila je viđenje mrtve bake ili dede rano u životu, a seksualizovana nekrofilija nastala je iz te originalne dečije fascinacije smrću.

Pogrešna dijagnostika

Ovde razgovor postaje kontroverzan – ali i empirijski utemeljen iz Hakimove kliničke prakse. „Svi muški transseksualci koje sam tretirao bili su autistične osobe”, tvrdi Hakim. Nije reč o malom uzorku, radi se o sistematskom obrascu koji se ponavljao bez izuzetaka u dvanaestogodišnjem radu kaže Hakim. 

„Autistična osoba od detinjstva u životu oseća da je različita od svih oko sebe, ali ne razume zašto. Jedan dan naiđe na pojam transseksualnosti ili transgenderizma – i u glavi doživi trenutak „Eureka!“. To mora da bude razlog njene različitosti. Autistični um, pak, funkcioniše rigidno i konkretno: jednom kad usvoji ideju, ne odustaje od nje, i svako neslaganje doživljava kao napad. Sledi period „transseksualnog idealizma“, zatim operacija i euforična faza, a potom – kod onih sa manjim stepenom autizma – dolazi spoznaja: „Možda ipak nisam žena.“ I tada sve počinje iznova” , objašnjava Hakim.

Ova klinička slika direktno objašnjava i fenomen zameranja zbog zamenica. Hakim to objašnjava kroz ključno ograničenje autističnog uma: nemoć da se zamisle misli drugog čoveka. Autistična trans osoba ne može da zna percipira li je okolina kao ženu ili ne. Ali ako je može primorati da koristi ženske zamenice, to postaje zaštitni mehanizam: ko kaže „ona“, taj mora verovati da je vidi kao ženu. Svaki propust je stoga dokaz neprihvatanja – otuda autistične krize i bujica besa kada neko pogreši zamenicu.

Podatak koji oduzima dah

Četvrtina pacijenata koje je Hakim video bila je ona koja je već prošla operaciju promene pola – i zažalila zbog toga. Ta 26-postotna stopa žaljenja je klinička realnost njegovog iskustva i direktno se suprotstavlja čuvenih „1 posto žaljenja“ koji transaktivističke organizacije prenose kao neospornu statistiku.

Hakim objašnjava zašto je ta statistika lažna: niko nije pratio pacijente nakon operacije. Rodne klinike u Britaniji, uključujući GIDS (Gender Identity Development Service) pri Tavistock i Portman Trustu – instituciji koja je bila jedina NHS služba za mlade sa rodnom disforijom sve do njenog kontroverznog zatvaranja – jednostavno nisu pratile ishode. Kada ih je Hakim pitao zašto, odgovor je bio da su deca dobila šta su htela i da su slobodna da žive.

Da bi ispunio tu prazninu, Hakim je razvio sopstveni merni instrument: „Gender Preoccupation and Stability Questionnaire (GPSQ)” za odrasle i adaptiranu verziju za decu i adolescente. Upitnik ne meri koliko si „muško“ ili „žensko“, već koliko si stabilan i zadovoljan u svom rodnom identitetu, kakav god on bio. Poslao ga je Tavistocku, svim rodnim klinikama, svim medicinskim direktorima. Niko nije odgovorio. Niko ga ne koristi. A upravo ta vrsta instrumenta bila bi preporučena u čuvenom izveštaju Kes (Cass Review) iz 2024. godine – koji je i zvanično utvrdio da britanski sistem nije prikupljao podatke o ishodima lečenja dece.

Kes izveštaj – kasno priznanje onoga što je Hakim godinama tvrdio

U aprilu 2024. godine objavljen je završni izveštaj nezavisne istrage pod rukovodstvom dr Hilari Kes – pedijatra kojoj je NHS poverio pregled celokupnog sistema za rodne usluge deci i mladima u Engleskoj. Izveštaj je bio poražavajući za postojeći sistem: utvrdio je da dokazi za ranu blokadu puberteta nisu bili dovoljni, da većina dece koja je uzimala blokatore puberteta nastavlja put ka hormonima suprotnog pola, da nema dokaza da medicinska tranzicija smanjuje broj samoubistava – i da sistem nije pratio ishode. Kes izveštaj je doveo do zabrane propisivanja blokatora puberteta osobama mlađim od 18 godina u Britaniji i pokrenuo lavinu sličnih istraga širom Evrope. Hakim je tvrdio upravo to – godinama pre nego što je postalo politički prihvatljivo.

Afirmacija kao toksin – slučaj koji menja perspektivu

Jedna od najpotresnijih priča u razgovoru je ona o muškarcu srednjih godina koji je prošao operaciju promene pola, a potom je posle deset godina potražio pomoć jer je zažalio zbog ove intervencije. Otišao je prijateljima, porodici, poslodavcu i pitao: zašto mi niko nije rekao da razmislim? Svi su odgovorili: jer smo hteli d ate podržimo, to je ono što se od nas očekivalo. Muškarac im je rekao: voleo bih da me niste podržali. Voleo bih da ste bili normalni.

Hakim iz toga izvlači ključnu tezu: afirmacija zvuči lepo, ali može biti duboko štetna. Anoreksičnim osobama koje veruju da treba da budu mršavije ne govorimo „vaš osećaj je validan“. Osobama koje su suicidalno depresivne ne govorimo „imate pravo, život je bezvredan“. Zašto onda, pita Hakim, to radimo s ljudima koji su zbunjeni oko nečega toliko dalekosežnog kao što je operacija promene pola?

Transvestiti na poslu, zakon i raj za fetišiste

Hakim opisuje i pacijenta koji je prošao kroz terapijski proces i prepoznat je kao transvestit koji nema nameru da menja pol – ali je ipak obavestio ceo kolektiv da planira da dolazi dva puta nedeljno kao žena. Poslodavac je to prihvatio. Hakim je bio nedvosmislen: čovek je uspeo da natera radno mesto da akomodira njegovu seksualnu fetišizaciju. Seksualnom nudisti, dodaje, ne bi dozvolili da dolazi na posao go, dva puta nedeljno. Zašto onda muškarcu koji se seksualno uzbuđuje ženskom odećom dozvoljavamo da to čini u kancelariji?

U istoj liniji ide i problem vozačkih dozvola koje su – u jednom periodu britanskog zakonodavstva, prema Hakimovim navodima – dozvoljavale promenu oznake pola ako se osoba oblači u odeću suprotnog pola bar dva vikenda godišnje. Logika koja stoji iza takvih propisa, kaže Hakim, može da nastane samo kada kreatori politike ne razgovaraju sa kliničarima koji imaju dvanaest godina iskustva s takvim pacijentima.

Kontagija, gotičarstvo i „kastracija kao novo farbanje kose“

Posebno ubedljiv deo razgovora bavi se eksplozivnim porastom broja mladih koji se identifikuju kao nebinarne osobe. Hakim ovu pojavu ne vidi kao epidemiju rodne disforije, već kao subkulturu. Svaka generacija od Drugog svetskog rata imala je svoju omladinsku supkulturu – hipi, rokeri, pankeri, gotičari – čija je svrha bila testiranje i subverzija društvenih normi u periodu između detinjstva i odraslosti.

Hakim je i sam bio gotičar u severnom Velsu tokom devedesetih: natapirana frizura, ajlajner, senka, bronzer. Roditelji su mu gledali kroz prste jer je imao dobre ocene. „Pretpostavljali su da ću to prerasti“ – i prerastao je. Da je postojala gotičarska identitetska klinika, možda bi mu dopustili tetoviranu frizuru i crne usne za ceo život. Na sreću, nije postojala.

Danas, kaže Hakim, kada nebinarna ili transidentifikacija zameni gotičarstvo kao „najkul stvar u školi“, roditelji – natopljeni dokumentarcima o rodnim pitanjima – paniče i voze decu prema medicinskim protokolima. Blokatori puberteta, koji sprečavaju normalan razvoj, postaju ono što je nekada bila farbana kosa: identitetski marker. Razlika je, naravno, monstruozna i leži u zdravstvenim posledicama. „Castration is the new backcombing* – „kastracija je novo tapiranje kose“, ironično kaže Hakim.

BBC, ITV i statističko falsifikovanje stvarnosti

Hakim iznosi oštru kritiku britanskih javnih medija: BBC i ITV su najgori kanali za verodostojno izveštavanje o ovoj temi. Opisuje konkretne slučajeve gde je žena ubila drugu ženu – i mediji su to tako prenosili – ali je ubica bio muškarac koji se identifikovao kao žena, i policija ga je službeno evidentirala kao ženu. Statistike o nasilju žena prema ženama rastu, ali to su podaci koji ne opisuju ono što tvrde.

Opisuje i slučaj Kaire Li Galvin – žene koju je otac tokom celog njenog života seksualno zlostavljao, otišao u zatvor, a zatim izjavio da je transžena, dobio šminku i privilegije koje druge zatvorenice nisu imale, promenio ime kako bi bio teže identifikovan u evidencijama – ime je promenio u „Klara Foks“, aludirajući na aktivistkinju Kler Foks – i sada je viđen u bibliotekama gde sedi s decom. Bez jasne evidencije o promeni identiteta. Bez sistemskog mehanizma koji bi poslao upozorenje.

Kvir teorija, dreg i ženski rod kao religija

Hakim je u svom magistarskom radu pročitao kompletno delo Džudit Batler i teoriju kvira. Bez oklevanja tvrdi da je Batlerina prva knjiga „Gender Trouble” bila „briljantna“, ali da ju je sama autorka u potpunosti demantovala u drugoj knjizi. Jedan od ključnih uvida iz kvir teorije koje Hakim prihvata je distinkcija između transseksualaca, transvestita i dreg artista. Transseksualci i transvestiti, objašnjava on, opsesivno su privrženi rodnim pravilima svog željenog pola. Dreg artist, nasuprot tome, ismeva samu konstrukciju rodnih pravila – ne ismeva žene, već ismeva društvena očekivanja o tome šta jeste žena. To je visoko subverzivan, sofisticiran gest. Rod je, kaže Hakim, socijalna konstrukcija – poput religije. Postoji u društvu, a ne u telu. Ako vam rod zadaje probleme, rešenje je prosto: budite rodni ateista. Biološki pol je realnost; rod je interpretacija. I kada se ta razlika zamagli – svi gubimo.

Na kraju razgovora, kada ga Gold pita koje „jeretike“ bi pozvao na večeru, Hakim bez oklevanja odgovara: DŽ. K. Rouling, Džordan Piterson i Daglasa Mareja.