„БИО САМ НАЗВАН НАЈГОРИМ НАЦИСТИЧКИМ ПСИХИЈАТРОМ“ Др Аз Хаким о транс идеологији и систему који не жели да чује истину

Дочекао га је с етикетом. „Најзлобнији, најопаснији нацистички психијатар, трансфобичан и хомофобичан“ – то је свечана титула која му је замишљена као увреда, али је он прима готово као орден. У експлозивном разговору са новинаром и подкастером Ендруом Голдом на Јутјуб каналу „Heretics“, овај британски психијатар и психотерапеут износи причу која узнемирује и оне са леве и оне са десне стране политичког спектра – јер се не сврстава ни на једну страну, него стоји уз доказе из свог клиничког рада.

Ко је Ендру Голд?

Ендру Голд (Andrew Gold) је британски истраживачки новинар, документариста и подкастер који је радио за ББЦ и ХБО. Након што је, како сам тврди, био одбијен од педесетак продукцијских кућа, покренуо је 2023. године сопствени Јутјуб подкаст под именом „Heretics“ – „јеретици“. Концепт је прост и снажан: разговарати са људима који имају непопуларне, али аргументоване ставове, који су искључени из мејнстрим дискурса, који су „отказани“ или игнорисани. Међу гостима су се нашли Ричард Докинс, Роби Вилијамс, Џ. К. Роулинг, Џордан Питерсон и Даглас Мареј. Канал је достигао милионе пратилаца, а 2024. године Голд је објавио књигу „Тхе Псyцхологy оф Сецретс: Мy Адвентурес wитх Мурдерерс, Цултс анд Инфлуенцерс”. 

Ко је др Аз Хаким?

Др Аз Хаким (Аз Хакеем) је консултантски психијатар и психотерапеут, што је комбинација која је, како он сам напомиње, крајње ретка. Доктор медицине по образовању, провео је више од дванаест година као једини клиничар у Британији који је водио специјализовану службу за психотерапијско лечење родне дисфорије унутар државног здравственог система (НХС), и то без икакве везе с хируршким лечењем – дакле, без улоге „чувара капије“ који одобрава или одбија операције. Његова ординација била је, једноставно, неутралан истраживачки простор.

Своју каријеру је започео на Портман клиници, која је део чувене Tavistock и Portman NHS фондације у Лондону – установе која је од 1920. била средиште британске психоаналитичке мисли. Портман клиника, основана 1933. године, специјализована је за форензичку психотерапију, укључујући лечење одраслих са сексуалним поремећајима, криминалним понашањем и насиљем. Управо тамо је Хаким провео пет година на вишој обуци, посветивши се као својој ниши родној дисфорији – у време када је то била скоро потпуно неистражена тема.

Данас ради приватно, ординира у Priory Hospital Roehampton и на Харли Стриту у Лондону. Почасни је професор на UCL Medical School, професор на Универзитету Брадфорд и стручњак на Универзитету Новог Јужног Велса у Аустралији. Професионални је патрон LGB Alliance – организације која брани права лезбејки, гејева и бисексуалних особа, али се експлицитно дистанцира од транс активизма. Аутор је две кључне књиге: „TRANS: Exploring Gender Identity and Gender Dysphoria” (2017) и „DETRANS: When Transition Is Not the Solution” – књига која је изазвала посебну пажњу стручне јавности и детрансицијског покрета.

Транс није један појам – то је кишобран

Један од централних аргумената које Хаким износи у разговору јесте да је реч „транс“ дубоко заваравајућа, јер под једном етикетом подразумева радикално различите психолошке реалности. Ова терминолошка конфузија, по њему, директно штети и пацијентима и јавној политици.

Најмањи број транс особа је оно што се некада називало транссексуалцима – људи који заиста верују да би требало да буду супротног пола. Огромну већину чине они који би се некада звали трансвестити: особе које облаче одећу супротног пола. Трећа, много ређа група, су оно што Хаким назива аутофили или АГП особе (аутогинефили) – мушкарци који имају сексуалну фантазију о поседовању женских телесних карактеристика. За разлику од трансвестита, који се сексуално узбуде одевањем у женску одећу, аутофили се сексуално узбуде самом идејом да имају женско тело.

Ова дистинкција није академска ситничарија. Има драматичне медицинске последице: Хаким описује случајеве аутофилних пацијената који су – без адекватне психотерапијске припреме, често сами себи организујући операцију у Бангкоку – прошли хируршки захват промене пола, пробудили се без сексуалне жеље (јер им је уклоњен извор тестостерона) и сударили се с ужасавајућом спознајом: цео мотив за операцију био је сексуалног карактера, а операција га је управо уништила.

Траума у корену сексуалних перверзија 

Хаким не избегава клинички експлицитне приче. Напротив – користи их као печат који оставља утисак на слушаоца. Говорећи о фетишистичким трансвеститима с којима је радио на Портман клиници (где је свака сексуална перверзија имала свог специјалисту), описује пацијента чији би га мушки партнер обукао у латекс одело и стављао у вакуумски апарат. У тренутку максималне компресије – попут рибљих конзерви у вакуум паковању – пацијент би доживео оргазам. Када је Хаким узео анамнезу и трагао за кореном ове праксе, сазнао је: у десетој години, пацијент је ушао у кухињу и затекао мајку мртву с главом у рерни. Трауму гушења мртве мајке претворио је – несвесно, без икакве клиничке везе коју би сам направио – у сексуално искуство довољно снажно да превлада страх. Веза није била очигледна њему самом. Хакиму јесте.

Ову психоаналитичку логику Хаким примењује и на објашњење зашто многи трансвестити изгледају попут Хајасинт Бакет из британске серије „Keeping Up Appearances“: то је естетика њихових мајки. Сексуална и психодинамска анализа говори о дечаку који има гушећу, премоћну мајку и који проналази надмоћ над тим страхом обукавши мајку на себе – и скидајући је по вољи.

Сличну логику везе трауме и сексуализације Хаким примењује на помињање чувеног случаја Дениса Нилсена – британског серијског убице који је убијао људе како би их задржао и посматрао. Нилсенова првобитна траума била је виђење мртве баке или деде рано у животу, а сексуализована некрофилија настала је из те оригиналне дечије фасцинације смрћу.

Погрешна дијагностика

Овде разговор постаје контроверзан – али и емпиријски утемељен из Хакимове клиничке праксе. „Сви мушки транссексуалци које сам третирао били су аутистичне особе”, тврди Хаким. Није реч о малом узорку, ради се о систематском обрасцу који се понављао без изузетака у дванаестогодишњем раду каже Хаким. 

„Аутистична особа од детињства у животу осећа да је различита од свих око себе, али не разуме зашто. Један дан наиђе на појам транссексуалности или трансгендеризма – и у глави доживи тренутак „Еурека!“. То мора да буде разлог њене различитости. Аутистични ум, пак, функционише ригидно и конкретно: једном кад усвоји идеју, не одустаје од ње, и свако неслагање доживљава као напад. Следи период „транссексуалног идеализма“, затим операција и еуфорична фаза, а потом – код оних са мањим степеном аутизма – долази спознаја: „Можда ипак нисам жена.“ И тада све почиње изнова” , објашњава Хаким.

Ова клиничка слика директно објашњава и феномен замерања због заменица. Хаким то објашњава кроз кључно ограничење аутистичног ума: немоћ да се замисле мисли другог човека. Аутистична транс особа не може да зна перципира ли је околина као жену или не. Али ако је може приморати да користи женске заменице, то постаје заштитни механизам: ко каже „она“, тај мора веровати да је види као жену. Сваки пропуст је стога доказ неприхватања – отуда аутистичне кризе и бујица беса када неко погреши заменицу.

Податак који одузима дах

Четвртина пацијената које је Хаким видео била је она која је већ прошла операцију промене пола – и зажалила због тога. Та 26-постотна стопа жаљења је клиничка реалност његовог искуства и директно се супротставља чувених „1 посто жаљења“ који трансактивистичке организације преносе као неоспорну статистику.

Хаким објашњава зашто је та статистика лажна: нико није пратио пацијенте након операције. Родне клинике у Британији, укључујући GIDS (Gender Identity Development Service) при Tavistock и Portman Trustu – институцији која је била једина NHS служба за младе са родном дисфоријом све до њеног контроверзног затварања – једноставно нису пратиле исходе. Када их је Хаким питао зашто, одговор је био да су деца добила шта су хтела и да су слободна да живе.

Да би испунио ту празнину, Хаким је развио сопствени мерни инструмент: „Gender Preoccupation and Stability Questionnaire (GPSQ)” за одрасле и адаптирану верзију за децу и адолесценте. Упитник не мери колико си „мушко“ или „женско“, већ колико си стабилан и задовољан у свом родном идентитету, какав год он био. Послао га је Tavistocku, свим родним клиникама, свим медицинским директорима. Нико није одговорио. Нико га не користи. А управо та врста инструмента била би препоручена у чувеном извештају Кес (Cass Review) из 2024. године – који је и званично утврдио да британски систем није прикупљао податке о исходима лечења деце.

Кес извештај – касно признање онога што је Хаким годинама тврдио

У априлу 2024. године објављен је завршни извештај независне истраге под руководством др Хилари Кес – педијатра којој је НХС поверио преглед целокупног система за родне услуге деци и младима у Енглеској. Извештај је био поражавајући за постојећи систем: утврдио је да докази за рану блокаду пубертета нису били довољни, да већина деце која је узимала блокаторе пубертета наставља пут ка хормонима супротног пола, да нема доказа да медицинска транзиција смањује број самоубистава – и да систем није пратио исходе. Кес извештај је довео до забране прописивања блокатора пубертета особама млађим од 18 година у Британији и покренуо лавину сличних истрага широм Европе. Хаким је тврдио управо то – годинама пре него што је постало политички прихватљиво.

Афирмација као токсин – случај који мења перспективу

Једна од најпотреснијих прича у разговору је она о мушкарцу средњих година који је прошао операцију промене пола, а потом је после десет година потражио помоћ јер је зажалио због ове интервенције. Отишао је пријатељима, породици, послодавцу и питао: зашто ми нико није рекао да размислим? Сви су одговорили: јер смо хтели д ате подржимо, то је оно што се од нас очекивало. Мушкарац им је рекао: волео бих да ме нисте подржали. Волео бих да сте били нормални.

Хаким из тога извлачи кључну тезу: афирмација звучи лепо, али може бити дубоко штетна. Анорексичним особама које верују да треба да буду мршавије не говоримо „ваш осећај је валидан“. Особама које су суицидално депресивне не говоримо „имате право, живот је безвредан“. Зашто онда, пита Хаким, то радимо с људима који су збуњени око нечега толико далекосежног као што је операција промене пола?

Трансвестити на послу, закон и рај за фетишисте

Хаким описује и пацијента који је прошао кроз терапијски процес и препознат је као трансвестит који нема намеру да мења пол – али је ипак обавестио цео колектив да планира да долази два пута недељно као жена. Послодавац је то прихватио. Хаким је био недвосмислен: човек је успео да натера радно место да акомодира његову сексуалну фетишизацију. Сексуалном нудисти, додаје, не би дозволили да долази на посао го, два пута недељно. Зашто онда мушкарцу који се сексуално узбуђује женском одећом дозвољавамо да то чини у канцеларији?

У истој линији иде и проблем возачких дозвола које су – у једном периоду британског законодавства, према Хакимовим наводима – дозвољавале промену ознаке пола ако се особа облачи у одећу супротног пола бар два викенда годишње. Логика која стоји иза таквих прописа, каже Хаким, може да настане само када креатори политике не разговарају са клиничарима који имају дванаест година искуства с таквим пацијентима.

Контагија, готичарство и „кастрација као ново фарбање косе“

Посебно убедљив део разговора бави се експлозивним порастом броја младих који се идентификују као небинарне особе. Хаким ову појаву не види као епидемију родне дисфорије, већ као субкултуру. Свака генерација од Другог светског рата имала је своју омладинску супкултуру – хипи, рокери, панкери, готичари – чија је сврха била тестирање и субверзија друштвених норми у периоду између детињства и одраслости.

Хаким је и сам био готичар у северном Велсу током деведесетих: натапирана фризура, ајлајнер, сенка, бронзер. Родитељи су му гледали кроз прсте јер је имао добре оцене. „Претпостављали су да ћу то прерасти“ – и прерастао је. Да је постојала готичарска идентитетска клиника, можда би му допустили тетовирану фризуру и црне усне за цео живот. На срећу, није постојала.

Данас, каже Хаким, када небинарна или трансидентификација замени готичарство као „најкул ствар у школи“, родитељи – натопљени документарцима о родним питањима – паниче и возе децу према медицинским протоколима. Блокатори пубертета, који спречавају нормалан развој, постају оно што је некада била фарбана коса: идентитетски маркер. Разлика је, наравно, монструозна и лежи у здравственим последицама. „Castration is the new backcombing* – „кастрација је ново тапирање косе“, иронично каже Хаким.

ББЦ, ИТВ и статистичко фалсификовање стварности

Хаким износи оштру критику британских јавних медија: ББЦ и ИТВ су најгори канали за веродостојно извештавање о овој теми. Описује конкретне случајеве где је жена убила другу жену – и медији су то тако преносили – али је убица био мушкарац који се идентификовао као жена, и полиција га је службено евидентирала као жену. Статистике о насиљу жена према женама расту, али то су подаци који не описују оно што тврде.

Описује и случај Каире Ли Галвин – жене коју је отац током целог њеног живота сексуално злостављао, отишао у затвор, а затим изјавио да је трансжена, добио шминку и привилегије које друге затворенице нису имале, променио име како би био теже идентификован у евиденцијама – име је променио у „Клара Фокс“, алудирајући на активисткињу Клер Фокс – и сада је виђен у библиотекама где седи с децом. Без јасне евиденције о промени идентитета. Без системског механизма који би послао упозорење.

Квир теорија, дрег и женски род као религија

Хаким је у свом магистарском раду прочитао комплетно дело Џудит Батлер и теорију квира. Без оклевања тврди да је Батлерина прва књига „Гендер Троубле” била „бриљантна“, али да ју је сама ауторка у потпуности демантовала у другој књизи. Један од кључних увида из квир теорије које Хаким прихвата је дистинкција између транссексуалаца, трансвестита и дрег артиста. Транссексуалци и трансвестити, објашњава он, опсесивно су привржени родним правилима свог жељеног пола. Дрег артист, насупрот томе, исмева саму конструкцију родних правила – не исмева жене, већ исмева друштвена очекивања о томе шта јесте жена. То је високо субверзиван, софистициран гест. Род је, каже Хаким, социјална конструкција – попут религије. Постоји у друштву, а не у телу. Ако вам род задаје проблеме, решење је просто: будите родни атеиста. Биолошки пол је реалност; род је интерпретација. И када се та разлика замагли – сви губимо.

На крају разговора, када га Голд пита које „јеретике“ би позвао на вечеру, Хаким без оклевања одговара: Џ. К. Роулинг, Џордан Питерсон и Дагласа Мареја.