Мењају се НАВИКЕ НОВОСАЂАНА, али и роба ОШТЕЋЕНЕ ЦИПЕЛЕ РЕТКО СТИЖУ ДО МАЈСТОРА Срећом, док има љубимаца КОЈИ ГРИЗУ, за обућаре нема зиме
Обућарске радње деценијама су биле део новосадских квартова, а код мајстора се одлазило чим попусти ђон, пукне каиш или се поцепа омиљени пар ципела.
Данас се навике Новосађана мењају – обућа се све чешће замењује новом, док мајстори који од овог заната живе покушавају да се прилагоде другачијим захтевима муштерија.
Једна таква радња налази се на Подбари, у Улици Марка Миљанова 2, где Новосађанима обућу поправља Ненад Шијачки Шиле. Иако је његова радионица у Новом Саду, Шијачки је Врбашанин, па сваког дана прелази пут од Врбаса до Подбаре и назад. Како каже, ни свакодневно путовање ни целодневни боравак у радионици не падају му тешко.
Обућарство му није било прво занимање. По образовању је аутоелектричар, а 15 година радио је у гумарској индустрији. Тајне обућарског заната научио је од брата, који се тим послом бави више од 25 година. Када је одлучио да промени професију, 2017. године отворио је радњу управо у Новом Саду.
Неизвесна будућност
Док свакодневно отвара своју малу радионицу на Подбари, Шијачки не крије да је тешко предвидети колико ће још традиционални обућарски занат имати своје место у великом граду. Управо због неизвесности која прати ову професију, младима је данас не би лако препоручио.
Искрено, овај занат не бих препоручио младима, јер не знам каква му је будућност – закључује Шијачки.
Од тада је кроз његову радионицу прошло много различитих пари ципела, чизама и патика, али је током година приметио и промену навика новосадских муштерија. Посла, каже, и даље има, само што поправка обуће више није први избор као некада.
Живимо у потрошачком друштву и већина људи, када поцепа патике, једноставно купи нове – прича Шијачки. Посла још увек има и Новосађани долазе са различитим захтевима, али га је све мање.
Таква промена посебно погађа мале занатске радње у градским квартовима. Некада је поправка могла да продужи век обуће за још неколико сезона, док данас доступност нових патика и ципела често значи да оштећени пар уопште не стигне до мајстора.
Додатни проблем представља и начин на који се савремена обућа производи. Шијачки каже да су му нови модели патика често знатно тежи за поправку од старије обуће.
Нове патике се тешко поправљају, често су конструисане тако да је обућару веома тешко да их закрпи када се једном поцепају – објашњава он.
Ипак, муштерије са Подбаре, али и из других делова Новог Сада, и даље проналазе разлоге да закуцају на врата обућарске радње. Поред класичних поправки, све чешће се траже различита прилагођавања нове обуће.
Доста се траже модификације обуће. Када некоме нешто на новој ципели не одговара, покушавам да је изменим и прилагодим стопалу – каже Шијачки.
А један од необичнијих извора посла за овог новосадског обућара долази из домова власника паса и других кућних љубимаца.
Највише посла праве ми кућни љубимци. Велики број муштерија долази јер им је љубимац оштетио обућу, па онда покушавамо да је спасемо – каже наш саговорник.
Његова радионица једно је од места на којима стари занат још живи свакодневни градски живот. Муштерије и даље долазе, али све ређе са оним пословима од којих су генерације обућара живеле. У времену када је многима једноставније да купе нови пар него да поправе стари, остаје питање колико ће још оваквих занатских радњи бити део новосадских квартова.
Текст и фото: Б. Гуран
