SRAMOTA EVROPE U 21. VEKU: Žene sa invaliditetom i dalje kastriraju — A Evropa ĆUTI!

Ovaj čin, prerušen u „zaštitu“, zapravo je brutalno i trajno oduzimanje prava na majčinstvo, često uz odobrenje države i staratelja.

U epicentru ove moralne borbe stoji Sara, hrabra aktivistkinja iz Portugala. Trudna i sa višestrukim invaliditetima (autizam, ADHD i sindrom Ehlers-Danlos), Sara je personifikacija prkosa protiv sistema koji ju je osudio. Njena lična borba i osnivanje udruženja „Glas autističnih osoba“ razotkrivaju razmere političke indiferentnosti.

„Ono što me još više ljuti je činjenica da pokušavamo podići svest o ovome, a oni znaju da se to događa i još uvek vlada tolika tišina, stigma i prosto neaktivnost po tom pitanju!“, kaže Sara. Ovaj užas nije samo relikt prošlosti. U Portugalu, Češkoj i Mađarskoj, navodi Sara, ugrožene su i maloletnice!

Ožiljci i izdaja

Da bi se razumela dubina traume, dokumentarac donosi svedočanstva žena koje su pretrpele duboku porodičnu i sistemsku izdaju u zemljama poput Belgije (iako je tamo sterilizacija bez pristanka zabranjena 2013.).

 Veronik: „Odvezena sam u bolnicu pod lažnim izgovorom kada sam imala samo 20. godini, a probudila sam se sa ožiljcima – zauvek nesposobna da imam decu”.

Sa 24 godine, Nataša, devojka s teškoćama u učenju bila je prisiljena na sterilizaciju, jer je njena majka „odlučila“ da ona ne može da brine o detetu. Doktori su joj presekli jajovode, a da joj niko nije objasnio trajne posledice.

„Ono što zaista boli je to što ne mogu ovo da poništim. Ta sterilizacija je nepovratna. Ostaje mi rana koja me uvek podseća da nikada neću imati dete“, kaže Nataša.

Iza ličnih tragedija krije se mračna istina o institucionalnom zataškavanju. Dokumentarac otkriva da je nepostojanje zvaničnih statistika ključni alat u održavanju tišine. Niko u Portugalu ne zna koliko je žena pogođeno, niti u Belgiji – jer se ne vodi pouzdana evidencija. Ovaj nedostatak statistika nije slučajnost; on služi kao savršen paravan za skriveni zločin o kojem države ne žele da govore.

Dok se Malta herojski pridružila civilizovanom svetu zabranom prisilne sterilizacije 2024. godine, i dok je Belgija praksu proglasila krivičnim delom (od 2013.), „lista srama“ i dalje uključuje zemlje koje gaze osnovna reproduktivna prava. Štaviše, ovo se dešava uprkos tome što se većina zemalja EU potpisom Istanbulske konvencije obavezala da će štititi žene od nasilja – zaštita, kako Sara tvrdi, „koja se ne primenjuje na žene s invaliditetom”.

Sistem se brani isključivo jednim, ciničnim, argumentom: navodno se radi o „najboljem interesu deteta“ ili o „zaštiti“ same žene od odgovornosti. Natašina majka je verovala da se njena ćerka „nikada neće moći brinuti o detetu“, a lekari su podržali tu presudu. Ali aktivisti, poput Daniel Tišon, udaraju u srž problema: „Krivica leži na sistemu koji ne obezbeđuje uslove za roditeljstvo osobama s invaliditetom. To zahteva političku volju da se kaže - „Mi prihvatamo i želimo dobrodošlicu deci osoba sa intelektualnim poteškoćama i preduzećemo neophodne mere”.

Kao moralni kontrast, Nemačka, koja je sterilizaciju zabranila 2020. godine, nudi model „Praćeno roditeljstvo“ u Berlinu. On omogućava majkama poput Sani, koja ima poteškoće u učenju, da odgajaju svoje sinove uz konstantnu podršku socijalnih radnika. Ovaj model se temelji na radikalno drugačijem shvatanju prava: Suzana Teigs, supervizor kaže: „Svaka žena može i treba da bude majka i treba da dobije pravu podršku da se to omogući, jer svaka majka ima resurse da živi sa svojim detetom, čak i ako nije sama.“

Za Saru, borba je dostigla vrhunac kada je emotivno govorila pred portugalskim parlamentarcima, rekavši: „Ne mogu da zamislim da mi se oduzme san o majčinstvu i pravo na izbor!“ Uprkos njenoj borbi i činjenici da je zakon o zabrani bio spreman, političari su ga u zadnjem trenutku – odložili. Sara i dalje čeka, boreći se da se sramna praksa ukine pre nego što rodi svog sina, Luku.

Zaključak je brutalan: Ukidanje ovog mračnog poglavlja zahteva mnogo više od odloženih glasanja. Zahteva hrabrost političara da prestanu zataškavati, priznaju sistemsku krivicu i konačno garantuju pravo na samoodređenje ženama koje su predugo bile tihe žrtve. U pitanju nije individualna nesposobnost, već sistemski neuspeh da se obezbedi dostojanstven život u 21. veku.

dr Goran Dejanović