СРАМОТА ЕВРОПЕ У 21. ВЕКУ: Жене са инвалидитетом и даље кастрирају — А Европа ЋУТИ!

Овај чин, прерушен у „заштиту“, заправо је брутално и трајно одузимање права на мајчинство, често уз одобрење државе и старатеља.

У епицентру ове моралне борбе стоји Сара, храбра активисткиња из Португала. Трудна и са вишеструким инвалидитетима (аутизам, ADHD и синдром Ehlers-Danlos), Сара је персонификација пркоса против система који ју је осудио. Њена лична борба и оснивање удружења „Глас аутистичних особа“ разоткривају размере политичке индиферентности.

„Оно што ме још више љути је чињеница да покушавамо подићи свест о овоме, а они знају да се то догађа и још увек влада толика тишина, стигма и просто неактивност по том питању!“, каже Сара. Овај ужас није само реликт прошлости. У Португалу, Чешкој и Мађарској, наводи Сара, угрожене су и малолетнице!

Ожиљци и издаја

Да би се разумела дубина трауме, документарац доноси сведочанства жена које су претрпеле дубоку породичну и системску издају у земљама попут Белгије (иако је тамо стерилизација без пристанка забрањена 2013.).

 Вероник: „Одвезена сам у болницу под лажним изговором када сам имала само 20. години, а пробудила сам се са ожиљцима – заувек неспособна да имам децу”.

Са 24 године, Наташа, девојка с тешкоћама у учењу била је присиљена на стерилизацију, јер је њена мајка „одлучила“ да она не може да брине о детету. Доктори су јој пресекли јајоводе, а да јој нико није објаснио трајне последице.

„Оно што заиста боли је то што не могу ово да поништим. Та стерилизација је неповратна. Остаје ми рана која ме увек подсећа да никада нећу имати дете“, каже Наташа.

Иза личних трагедија крије се мрачна истина о институционалном заташкавању. Документарац открива да је непостојање званичних статистика кључни алат у одржавању тишине. Нико у Португалу не зна колико је жена погођено, нити у Белгији – јер се не води поуздана евиденција. Овај недостатак статистика није случајност; он служи као савршен параван за скривени злочин о којем државе не желе да говоре.

Док се Малта херојски придружила цивилизованом свету забраном присилне стерилизације 2024. године, и док је Белгија праксу прогласила кривичним делом (од 2013.), „листа срама“ и даље укључује земље које газе основна репродуктивна права. Штавише, ово се дешава упркос томе што се већина земаља ЕУ потписом Истанбулске конвенције обавезала да ће штитити жене од насиља – заштита, како Сара тврди, „која се не примењује на жене с инвалидитетом”.

Систем се брани искључиво једним, циничним, аргументом: наводно се ради о „најбољем интересу детета“ или о „заштити“ саме жене од одговорности. Наташина мајка је веровала да се њена ћерка „никада неће моћи бринути о детету“, а лекари су подржали ту пресуду. Али активисти, попут Даниел Тишон, ударају у срж проблема: „Кривица лежи на систему који не обезбеђује услове за родитељство особама с инвалидитетом. То захтева политичку вољу да се каже - „Ми прихватамо и желимо добродошлицу деци особа са интелектуалним потешкоћама и предузећемо неопходне мере”.

Као морални контраст, Немачка, која је стерилизацију забранила 2020. године, нуди модел „Праћено родитељство“ у Берлину. Он омогућава мајкама попут Сани, која има потешкоће у учењу, да одгајају своје синове уз константну подршку социјалних радника. Овај модел се темељи на радикално другачијем схватању права: Сузана Теигс, супервизор каже: „Свака жена може и треба да буде мајка и треба да добије праву подршку да се то омогући, јер свака мајка има ресурсе да живи са својим дететом, чак и ако није сама.“

За Сару, борба је достигла врхунац када је емотивно говорила пред португалским парламентарцима, рекавши: „Не могу да замислим да ми се одузме сан о мајчинству и право на избор!“ Упркос њеној борби и чињеници да је закон о забрани био спреман, политичари су га у задњем тренутку – одложили. Сара и даље чека, борећи се да се срамна пракса укине пре него што роди свог сина, Луку.

Закључак је бруталан: Укидање овог мрачног поглавља захтева много више од одложених гласања. Захтева храброст политичара да престану заташкавати, признају системску кривицу и коначно гарантују право на самоодређење женама које су предуго биле тихе жртве. У питању није индивидуална неспособност, већ системски неуспех да се обезбеди достојанствен живот у 21. веку.

др Горан Дејановић