„CENTAR JE TAMO GDE SAM JA!“: Kako je slikar Milan Konjović postao simbol Sombora

Tada je slikar, vojvođanski Antej odlikovan, odštampana mu je monografija i dva dana je publika slušala, čitala i gledala šta je sve uradio za četiri decenije stvaralaštva. Na otvaranju je o njegovom radu govorio Boško Petrović.

Kada bih sabrao sve što sam o  Konjoviću čuo, pročitao i kada bih pokušao da se prisetim slika, crteža i pastela koji su mi pred očima igrali, video bih sveukupni slikarski simbol, visok do neba, zvučniji od crkvenih zvona, izdaleka nalik brdu Sent Viktoar, koga je Sezan slikajući u brojnim varijacijama proslavio. U stalnom izgovaranju posebnosti sopstvenog slikarskog fenomena – što ga je činilo mitskim umetnikom, Konjović je gradio okvir za slavu koju je uspeo za života da dosegne.

Još pre njegovog rođenja, u senci Svetođurđevskog somborskog hrama, nedaleko od uzidane kamene ploče sa imenom pretka, sveštenika Jovana iz 1730. godine (u Sombor pristigao u čarnojevićkoj seobi), u ulici Crkvenoj u kojoj se rodio (danas ulici Veljka Petrovića), znalo se koliko znače Konjovići. 

Tokom života izdašan, sveobuhvatan i s pravom narcisoidan, čuveni izdanak ove familije, rođen je 1898. godine u času kada je najmonumentalnije Ajzenhutovo platno na ovim prostorima, uneto na nesvakidašnji način u svečanu salu Županije da priseća Somborce i druge na zajedničku borbu protiv Osmanlija. 

Ukazala je na to istoričarka umetnosti, verni dugogodišnji izučavalac i direktorka Galerije Milan Konjović od njenog osnivanja, Irma Lang, zaslužnica bez premca, u svojoj monografiji o njemu, želeći da istakne nesvakidašnju hrabrost i samopouzdanje koje je retko ko imao kao slikar užarene ravnice. Izlagao je prvi put svoje mladalačke radove baš uz taj bečki masivni pozlaćeni okvir i platno na kom Savojskom privode zarobljenog pašu.

U tom trenutku početničke energije, Konjović je najavio neprikosnoveni uspon koji se protezao i zahvatio gotovo tri veka. Učio je od sebe i snažnog utiska koji ga je kroz vreme oblikovao. Nije dozvoljavao autoritetima da ga sputavaju u nameri da pronađe osoben slikarski rukopis. Kratko je učio od Bukovca u Pragu, tek zaškripao štafelajem po Lotovom pariskom prostoru koji je bio košnica svetskog slikarstva – centar zbivanja. Snagu i znanje hvatao je od prijatelja koji su ga podržavali, od okoline koja ga je, u talasima prenosila sa obale na obalu izazovnih slikarskih avantura.

Stare majstore u Luvru studirao je crtajući, pratio aktuelne slikarske pojave posadivši u sebi seme uspeha čija će ga krošnja vrlo brzo natkriliti i motivisati. Samo u sebi je mogao pronaći dovoljno energičnih gestualnih poteza, istrzanih akcenata, uz neverovatnu potrebu da zabeleži slikom svet koji ga opkoljava. Namerno kažem opkoljava, jer je svaka njegova slika bila oslobađanje u punom smislu te reči, vizuelno razoružavanje strogih okvira, na bojištu gde se hrvao sa sopstvenim egom, u potrazi za identitetom. 

Faze koje je sprovodio bile su samo odblesci vešto prerađenih uticaja ugrađenih u ekspresivnoj potki koja se iz slike u sliku razvijala, množila i rasipala, do Pariza, preko sveta i nazad do zavičaja. Slikajući, Konjović je pogađao u centar stvaralačkog osinjaka, u vrelo primordijalnog čvorišta. U sudaru sa prirodom, okretao se u polju ritualnog oživljavanja, iznova i iznova, gledajući u površinu pred sobom, ne kao u slikarsko polje, već kao u ogledalo koje ne prašta. 

Delio je slikarske postupke na one koji se u polusatnoj tenziji odmotavaju pod četkom i slikarskim nožem, s pogledom na žito i somborske kape tornjeva, i na zimske u ateljeu, gde se sve oko slikara, predmetno i misaono, pretapalo u novi život, otkrivanje i preobražaj motiva, tema i likova.

Ali nije to bilo dovoljno da pomogne Maestru da skući svoje slikarsko poslanje. Verovao je da jedino povratak u ravangradsko središte uokvireno jedinstvenim vencem, znamenitom kulturnom istorijom i ličnostima koje su je obeležili, može obezbediti trajan i ubedljiv zamah, uporište i zalog za budućnost u kome će ga zagrnuti zavesa besmrtnika. 

Ta odluka jeste ključna kada mislimo o Konjoviću, jer je najviše odgovarala njegovoj prirodi koja je svima naglas često izgovarala: “Centar je tamo gde sam ja!” To Veliko Ja postalo je Sombor i dar koji će kasnije, pre 60 godina biti smešten u zgradu nakadašnje Galeove apoteke, uz Trg koga okružuju Gradska kuća, pijaca u lancima sa sunčanim satom na zidu Plebanije, Grašalkovićeva palata, Gimnazija i kuća Laloševića sa nišom u kojoj je stajao kip Svetog Florijana, na mestu gde se ranije nalazilo tursko kupatilo.

A na ogoljenom trgu ispred Galerije Milan Konjović, “još uvek imamo pritajenu želju da ga opet sretnemo, na istom putu, na putu ka njegovoj Galeriji, onako povijenog u ramenima, sa šalom pod grlom, u bronzi, na trgu, kao da još hoda, kao da je u koračaju zastao“ (Miro Vuksanović, Nasamo s Milanom Konjovićem, razgovori/likovi /osvrti, 2018). Dotle, ovo Soldatovićevo delo u bronzi gledamo ispred matičine Galerije na novosadskom Trgu galerija, da nas seća na više od šest hiljada slikarskih oštrica.     

Dr Danilo Vuksanović