„ЦЕНТАР ЈЕ ТАМО ГДЕ САМ ЈА!“: Како је сликар Милан Коњовић постао симбол Сомбора

Тада је сликар, војвођански Антеј одликован, одштампана му је монографија и два дана је публика слушала, читала и гледала шта је све урадио за четири деценије стваралаштва. На отварању је о његовом раду говорио Бошко Петровић.

Када бих сабрао све што сам о  Коњовићу чуо, прочитао и када бих покушао да се присетим слика, цртежа и пастела који су ми пред очима играли, видео бих свеукупни сликарски симбол, висок до неба, звучнији од црквених звона, издалека налик брду Сент Виктоар, кога је Сезан сликајући у бројним варијацијама прославио. У сталном изговарању посебности сопственог сликарског феномена – што га је чинило митским уметником, Коњовић је градио оквир за славу коју је успео за живота да досегне.

Још пре његовог рођења, у сенци Светођурђевског сомборског храма, недалеко од узидане камене плоче са именом претка, свештеника Јована из 1730. године (у Сомбор пристигао у чарнојевићкој сеоби), у улици Црквеној у којој се родио (данас улици Вељка Петровића), знало се колико значе Коњовићи. 

Током живота издашан, свеобухватан и с правом нарцисоидан, чувени изданак ове фамилије, рођен је 1898. године у часу када је најмонументалније Ајзенхутово платно на овим просторима, унето на несвакидашњи начин у свечану салу Жупаније да присећа Сомборце и друге на заједничку борбу против Османлија. 

Указала је на то историчарка уметности, верни дугогодишњи изучавалац и директорка Галерије Милан Коњовић од њеног оснивања, Ирма Ланг, заслужница без премца, у својој монографији о њему, желећи да истакне несвакидашњу храброст и самопоуздање које је ретко ко имао као сликар ужарене равнице. Излагао је први пут своје младалачке радове баш уз тај бечки масивни позлаћени оквир и платно на ком Савојском приводе заробљеног пашу.

У том тренутку почетничке енергије, Коњовић је најавио неприкосновени успон који се протезао и захватио готово три века. Учио је од себе и снажног утиска који га је кроз време обликовао. Није дозвољавао ауторитетима да га спутавају у намери да пронађе особен сликарски рукопис. Кратко је учио од Буковца у Прагу, тек зашкрипао штафелајем по Лотовом париском простору који је био кошница светског сликарства – центар збивања. Снагу и знање хватао је од пријатеља који су га подржавали, од околине која га је, у таласима преносила са обале на обалу изазовних сликарских авантура.

Старе мајсторе у Лувру студирао је цртајући, пратио актуелне сликарске појаве посадивши у себи семе успеха чија ће га крошња врло брзо наткрилити и мотивисати. Само у себи је могао пронаћи довољно енергичних гестуалних потеза, истрзаних акцената, уз невероватну потребу да забележи сликом свет који га опкољава. Намерно кажем опкољава, јер је свака његова слика била ослобађање у пуном смислу те речи, визуелно разоружавање строгих оквира, на бојишту где се хрвао са сопственим егом, у потрази за идентитетом. 

Фазе које је спроводио биле су само одблесци вешто прерађених утицаја уграђених у експресивној потки која се из слике у слику развијала, множила и расипала, до Париза, преко света и назад до завичаја. Сликајући, Коњовић је погађао у центар стваралачког осињака, у врело примордијалног чворишта. У судару са природом, окретао се у пољу ритуалног оживљавања, изнова и изнова, гледајући у површину пред собом, не као у сликарско поље, већ као у огледало које не прашта. 

Делио је сликарске поступке на оне који се у полусатној тензији одмотавају под четком и сликарским ножем, с погледом на жито и сомборске капе торњева, и на зимске у атељеу, где се све око сликара, предметно и мисаоно, претапало у нови живот, откривање и преображај мотива, тема и ликова.

Али није то било довољно да помогне Маестру да скући своје сликарско послање. Веровао је да једино повратак у раванградско средиште уоквирено јединственим венцем, знаменитом културном историјом и личностима које су је обележили, може обезбедити трајан и убедљив замах, упориште и залог за будућност у коме ће га загрнути завеса бесмртника. 

Та одлука јесте кључна када мислимо о Коњовићу, јер је највише одговарала његовој природи која је свима наглас често изговарала: “Центар је тамо где сам ја!” То Велико Ја постало је Сомбор и дар који ће касније, пре 60 година бити смештен у зграду накадашње Галеове апотеке, уз Трг кога окружују Градска кућа, пијаца у ланцима са сунчаним сатом на зиду Плебаније, Грашалковићева палата, Гимназија и кућа Лалошевића са нишом у којој је стајао кип Светог Флоријана, на месту где се раније налазило турско купатило.

А на огољеном тргу испред Галерије Милан Коњовић, “још увек имамо притајену жељу да га опет сретнемо, на истом путу, на путу ка његовој Галерији, онако повијеног у раменима, са шалом под грлом, у бронзи, на тргу, као да још хода, као да је у корачају застао“ (Миро Вуксановић, Насамо с Миланом Коњовићем, разговори/ликови /осврти, 2018). Дотле, ово Солдатовићево дело у бронзи гледамо испред матичине Галерије на новосадском Тргу галерија, да нас сећа на више од шест хиљада сликарских оштрица.     

Др Данило Вуксановић