(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: НИКОЛА БУДИШИЋ, НЕКАДАШЊИ ЗАПАЖЕНИ ФУДБАЛЕР ПАРТИЗАНА, ПАНАТИНАИКОСА, НАК БРЕДЕ И БЕРИНГЕНА Сремачки стрептомицин за центарфоре

Био је снажан, веома скочан и, што је најбитније, одлично је „читао“ игру ривала, па је многе дуеле, како је то тада приметио и знаменити спотски новинар Миле Кос, добијао и решавао и без контакта с противничким играчима. Ипак, уз све предности које је у фудбалу имао, Николи спортска срећа није била наклоњена, па је током каријере имао неколико озбиљних повреда и болести, које су га онемогућиле да у потпуности искаже сав потенцијал који је у себи носио.

-Игром случаја, родио сам се у Мачванској Митровици, у којој је мој отац Игњат био запослен у бродоградилишту – присетио се Будишић. – Догодило се то 12. октбора 1947. године, а већ наредне године тата је добио позив да иде у Београд и одлучио је да тамо поведе нашу комплетну породицу. Данас је жива само сестра Гордана, која живи у Лаћарку, а тада смо сви отишли у престоницу, у којој смо добили стан на Дорћолу и ја сам постао Београђанин. У том граду сам био и играо фудбал све до 1974. године, када сам прешао у атински Панатинаикос.

Вратио се наш саговорник на дечачке дане, али и на почетке на фудбалском терену.

- Ишао сам у Основну школу „Јанко Веселиновић“, а фудбал сам обожавао од најранијег доба. Ако ми је допуштено да кажем, играо сам га добро, оно дечије - по улицама, а први клуб у којем сам почео да тренирам био је Раднички, чији се терен у то време налазио поред Дунава. У тој средини био сам лепо примљен и провео сам у њој годину дана, успевши да постанем репрезентативац Србије за млађе омладинце. Сећам се да смо наступали на првенству државе у Никшићу и ту ме је задесио први већи малер у каријери. 

Будишић је наставио причу:

-По завршетку једне утакмице, почела је да пада страшна киша, а ми смо морали да напустимо свлачионице, јер су у њих требале да уђу друге репрезентације. Била је то мала просторија и заиста у њој није било места за два тима, а пред излазак сам приметио да нема моје тренерке. Шта ћу, изашао сам, чучнуо и склупчао се по оном пљуску, јер хотел „Оногошт“ у којем смо били смештени, био је доста далеко од стадиона Сутјеске на којем се првенство играло. Приметио ме је тада мој тренер Миомир Ненковић, рођени брат познатијег Душана, који ме је питао шта то радим. Одговорио сам му да немам чиме да се заштитим, после чега ми је он дао свој мантил. И ништа... Стигао сам у хотел и током те ноћи десила се несрећа с рударима у Никшићу, а ја сам бунцао и сањао све то и било ми је тешко. Успут, добио сам температуру, али сам сутрадан играо последњу утакмицу против Македоније. Вратио сам се кући у Београд, наставио с тренинзима, али сам приметио да немам апетит и да нешто са мном није у реду. 

У то време, лекарски прегледи обављали су се у аутобусима, који су крстарили градом, а један од њих зашао је и у Николину улицу.

- Одрадио сам преглед и лекари су ми открили почетак туберкулозе. Отац и ја позвани смо на Бежанијску косу, где су лекари рекли да, ако не желим да се све заврши трагично, престанем да играм фудбал и да дођем и лечим се у болници. Био сам веома дисциплинован током читаве каријере, као што сам то и данас и отишао сам и лежао тамо наредна три месеца. Имао сам само 16 година, а примио сам око 350 ињекција стрептомицина и излечио се, али ми је страдао слух, па ни дан-данас не чујем добро. Углавном, лекари су ми саветовали да не почнем одмах да тренирам, па сам играо фудбал само у Средњој економској школи код Каленића пијаце, чији сам ђак био. Био сам први играч међу мојим друговима на турнирима који су организовани, па је Цаја Јагодић, тада наш познати играч, желео да ме пошаље у Аустралију, да тамо наставим каријеру.

Иако је све то звучало прилично примамљиво, Будишић је понуду - одбио.

-Све је, практично, било завршено за моје пресељење, али нисам желео да напустим родитеље, браћу, сестре и многобројну фамилију, као ни Партизан, чији сам играч у међувремену постао. Догодило се то 1965. године, када сам желео само да гледам своје другове, али ме је тада приметио Миомир Ненковић, ухватио за рукав и одвео у управну зграду, где сам, наслепо, потписао први уговор. Играо сам испрва за младу екипу, а наредних девет година провео сам у том клубу. За први тим дебитовао сам 1968. године, када су за њега играли голман Ћурковић, па Радаковић, Дамјановић, Љуан Прекази, старији брат Џевадов, Рашовић, Љуба Михајловић, дошао је и Бечејац, Благоје Пауновић... Тада је Михајловић отишао у Француску, па се појавило место за мене. Дебитовао сам против Жељезничара на стадиону ЈНА, а први играч којег сам чувао био је Ивица Осим. После се он жалио да сам га тукао, није било тако, али је чињеница била да није ни пипнуо лопту. Играо сам на позицији левог халфа, а Осим се понадао да ће да се наигра због одласка Љубе Михајловића. Тако је, ето, почела моја каријера.

Одиграо је Никола Будишић пуно великих утакмица у домаћем првенству, јер су све сами дерби сусрети били они које је одиграо против Црвене звезде, Хајдука, Динама, али и Жељезничара, Вардара, Слободе, Сарајева...

- Афирмисао сам се, дакле, као штопер и могу да кажем да сам, у своје време, чувао све најбоље центарфорове у Југославији. И могу с поносом да истакнем да нико од њих није постизао голове против Партизана, а било је ту заиста сјајних играча, попут Букала, Спрече, Надовезе, Мусемића... Једноставно, добро сам разумео фудбал, брзо сам схватио и усвојио његове законитости, добро сам се постављао, односно имао сам позициону игру, а уз то сам био снажан, солидно брз, располагао сам и висином и масом, одличним одразом и стартом, тако да сам био користан за екипу и у ваздуху и на земљи. Нисам био груб, о чему сведочи податак да сам добио само два жута картона у дебитантској сезони... Једноставно, никога се нисам бојао и у таквом маниру сам и играо фудбал.

На питање који вечити дерби с Црвено звездом посебно памти, Никола је искрено одговорио:

- Памтим, додуше по лошем, онај који смо изгубили чак са 1:6. Лично, у џеп сам ставио Лазаревића, али нам је Остојић дао три поготка. Укупно гледајући, против Звезде сам одиграо осам утакмица, у којима је она имала бољи скор, иако смо успевали да је победимо и на њеном терену, на Маракани, као и на стадиону ЈНА. Утакмице са вечитим ривалом памтим и по броју гледалаца, јер се на Звездином стадиону окупило једном приликом чак 80.000 навијача и то не да је био специфичан амбијент, већ је доносио посебан набој. Имао сам пред те сусрете позитивну трему, али само док не изађемо на терен, а онда је све то нестајало и постојала је једино утакмица.

Будишић не крије да је имао понуде да промени средину у тадашњој Југославији, али тек у периоду када је присилно морао да се врати из Панатинаикоса, дакле 1974. године.

- О, било је понуда, како да није? Звао ме је Динамо, Бор је тада био прволигаш и његов тренер је „полудео“ од жеље да ме тај клуб ангажује. Нуђени су ми милиони, толике паре на гомили никада пре тога нисам видео, али моја идеја и намера била је да поново одем у иностранство. Ако сам имао пех у Панатинаикосу, био сам убеђен да га у некој другој екипи нећу имати. И заиста, уз помоћ познатог менаџера Бранка Перовановића, убрзо сам пронашао ангажман у НАК-у из Бреде, клубу који се борио за опстанак у холандској првој лиги. Истина, пре тога одвео ме је у немачки Дортмунд, где сам, да се играчи не би љутили што управа доводи нове играче, био склоњен и тренирао сам с неким аматерима. С њима сам се поигравао, али се, на крају, све изјаловило и с Перовановићем сам завршио у Бреди. Испоставиће се, то ми је био животни потез, јер сам у НАК-у играо најбољи фудбал у животу, финансијски сам добро прошао и наступао сам у земљи која је тада била друга на свету. Тамо сам потписао два уговора и у том клубу провео четири и по године и играо у екипи са голманом Де Јонгом, Мартином Фрајзером, који је касније прешао у Фејнорд  и још неколицином веома добрих фудбалера. Од играча с наших простора, у екипи је са мном био Фикрет Мујкић из Жељезничара, страшан играч, који је пре мене дошао тамо. Када смо се спојили, направили смо одличан тандем и успели смо да, заједно са саиграчима, изборимо опстанак, иако је екипа имала пет бодова мање од места које је гарантовало останак у елити. Били смо једини странци у тиму, уважени и цењени и то нам је импоновало. Чак ме је, касније, гледао менаџер Ајакса Ханс Крај, бивши играч славног клуба, који је желео да ме види у свом јату, али сам добио лепе паре од НАК-а и нисам желео да мењам средину. Био је разочаран због моје одлуке, али желео сам да будем коректан према клубу из Бреде, барем онолико колико је он то био према мени.

Оставио је Никола Будишић дубок траг у НАК-у, а до растанка с тим клубом дошло је 1979. године, када је прешао у редове белгијског прволигаша Берингена. 

- После добрих игара у првој сезони, у другој сам имао проблема с бутним мишићем. Уопштено гледано, бавио сам се професионалним спортом и, сходно томе, током каријере „зарадио“ сам доста ожиљака. Био сам, како сам већ напоменуо, веома дисциплинован, а тек сада, под старе дане, почео сам да „откривам“ неке скривене болести. Међутим, докторка која води рачуна о мом здрављу, сада ми је кориговала исхрану, изацила из ње со, масноће, алкохол, љуте ствари и данас тако живим. Да није тако било, имао бих великих проблема с бубрезима и простатом, а сада су ми резутати много бољи и гурам даље у животу. 

Било како било, Никола Будишић каријеру је окончао у Белгији, 1981, с навршене 34 године живота. 

- Могао сам још да играм, али, и овако, задовољан сам оним што сам учинио. Тај период живота памтим као сјајно време. Када бих, опет, с данашњим искуством, имао прилику нешто да ипак мењам из младјих дана, сигурно бих то урадио. Тада, међутим, нисам о томе размишљао, био сам млад и мислио сам да је читав свет мој. Био сам популаран, имао сам новац, могао сам да поједем и попијем... Другачије бих се односио према неким стварима у животу, иако сам у иностранству направио чак веће успехе него код куће. Ипак, добро је то што сам током каријере био дисциплинован и истрајан у одлукама које сам доносио. И, на крају, желим да истакнем то да сам се редовно посећивао са Иваном Голцем и Миодрагом Живаљевићем, некадашњим саиграчима из Партизана, клуба у којем, по завршетку активног бављења фудбалом, нисам никада више имао никаквих задужења – завршио је беседу Никола Будишић, Сремац који је, како је Миле Кос то написао, био пеницилин (или стрептомицин) за противничке нападаче.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.