DUBOKI KORENI NAJVEĆE INSTITUCIJE VOJVOĐANSKOG BLAGOUTROBIJA Ima alas čardi, al’ beše i suvozemnih

Među njima svakako prednjače Somborci, koji se, kako kaže predanje, posle majčinog mleka prvo „pričeste“ ribljim paprikašom koji se, a to je već fakat, u originalnom alaskom receptu kuva najbolje Dunavom nizvodno od mađarske Baje pa do pod Bačku Palanku.
Dakle, o čardama je ovih prazničnih dana reč, ali, od starina pa do naših dana, po nešto se, ipak, izmenilo u shvatanju značenja ove reči. Obično danas kada se ta reč izgovori, odmah se misao i osećaj krene put Dunava ili drugih kakvih voda. jer se sada sve više čarda za vodu vezuje. Malo ko nije čuo za somborsku „Andrić“ čardu i okolne dunavsko-kanalske „Pikec“, „Dva magarca“, „Kod Švabe“, „Brunai“, apatinski „Šaran“, „Zlatnu krunu“... No, negda, to beše drugačije; čarda jeste bila i na vodi, no tada joj se dodavala i ugarska odrednica „Halas čarda“, a ove „suvozemne“, u kojima se češće paprikaš od kakve divljači ili domaćeg papkara služio. nisu imale druge dodatne oznake sem imena ili nadimka vlasnika po kome su bile čuvene, pa ih tako nazivahu i kada bi se odavno vlasnik promenio. Beše ih ponajviše duž puta Sombor-Bezdan, a u njima voda i nije bila tako nužna, osim za konje u zapregama. Za najčuveniju važila je „Gavranova“ čarda, zasnovana u sred bezdanske šume, a o tome da je bila i među najstarijima svedoči da se prvi put pojavljuje u dokumentima varoškim daleke 1765.  Čarda beše niska, od naboja i pokrivena trskom, tipično za to vreme, da bi joj krov promenila tek vlasnica, neka Jozija i muž njen, poreklom iz Lemeša, što će reći Svetozar Miletića. No, da ne bude zabune, vlasnik i nesporni gazda u čardi beše, ipak, Jozija koja će čardu prodati 1916, dok je Prvi veliki rat bio u punome zamahu, Matiji Gromiloviću, zvanom Matiša, napoličaru i arendašu iz Nenadića. Matiša bi spretan birtaš jer ostade upamćeno da se, za njegova i gazdovanja snaje mu Marije, mesečno točilo i po 300 litara samo vina, po koje se odlazilo preko Dunava u Baranju, mada i Bezdanac Ferenc Šimon beše tada dobar snabdevač, kako količinom, tako i kvalitetnim vinom. Dok je trajalo, dobro je poslovalo jer putnika je uvek bilo dosta, pa i onih sa okolnih salaša, koji sve više počeše tu zalaziti.

Za ove iz okoline, ali i one koju su im se priključivali u velikom broju, pa i poizdalje, zimi je Matiša priređivao i „balove“, a imala je ta čarda još jednu zanimljivost jer je istovremeno pripadala ataru bezdanskom i monoštorskom, pa na ovom prvom katastarski beše sama čarda, a na drugom prateće zgrade, te su obe uprave tražile svoj deo poreza. Sve će to čarda podmirivati za Matišina gazdovanja, ali kada se on 1922. predstavi u Gospodu i čarda će otići u zaborav. Ono što će iza nje ostati to su salaši koje je ona svojim čuvenjem privukla da se tu zasniju, te je možemo smatrati nekom vrstom matice za današnje „Kozara salaše“, kao i one duž puta „Mađar ut“, da bi kasnije ovde i škola bila otvorena. Inače, čarda je i danas prepoznatljiva po salašu i čudnoj građevini pored njega, samo sa stubovima i krovom, jer je služila za zbrinjavanje konjskih zaprega dok se gazda častio. Lako je prepoznati jer nešto pre nje put skreće desno, a pred njom samom oštro ulevo, te je pravo čudo kako još niko nije na njoj kolima završio.

Naravno, da ovako važan i prohodan put nije mogao ostati sa samo jednom čardom, pa i drugi tu potražiše svoje mesto pod suncem. U neposrednoj blizini od „Gavranove“, na pola kilometra od nje, nići će još jedna znana „Njoroševa čarda“, istina znatno manja, samo sa dve sobe, jedna za birtaša i druga za goste. No, znatno veća beše ona zvana „Monoštorska čarda“ koju 1904. podigoše Lazar Gabrić iz Gare i žena mu Teza, od Matarića. Od njih će je za 10.500 pengi, 1943. otkupiti Josip i Marija Fratrić, koji su dobro znali i dobro razvili posao, pa su prodavali mesečno i do 400 litara vina, a nije manjkalo ukusne i raznovrsne hrane. Vlasnici su 1958. čardu prodali izvesnom Franji Paudiću, koji će prestati sa radom 1965. i srušiti je. I ovde su se vremenom grupisali salaši.
Bliže Somboru, tik do salaša čuvene porodice i potonjeg slikara Hušvet Lajoša koja je prva u gradu počela sa farbanjem tekstila i hemijskim čišćenjem odela, postojala je još pre 1890. čarda koja potraja sve do 1940. kada bi srušena. Od onih koji su ovde točili i hranili putnike i „domaće“, ostaše upamćeni kao prvi Paja Astaloš, te Šima Gluvić i žena mu Kata. No, nakon rušenja, ovaj grunt neće ostati bez čarde jer znatno kasnije, 1970. bračni par Đerđ Grac iz Subotice i žena mu Magdalena iz Brda kod Kranja kupiše već ruiniran salaš sa okolnim zemljištem na kome 1978. iskopaše bunar sa đermom i podigoše novu čardu koju nazvaše „Stari đeram“. Ova čarda je dugo radila, dugo i bila zatvorena a od pre koju godinu novi život joj darovaše mlada braća Šimon, koji se sa fudbalerske bauštele iz Nemačke vratiše.

Kao danas i nekad je reputacija svake čarde zavisila, pored dobre hrane i pića i od muzike, najčešće tamburaške bande koja je u njima muzicirala, ali to je već neka druga priča, priča o svircima ovdašnjim što su, pored bircuza i čardi i po ćesarskim dvorovima, maršalatima i predsedničkim dvorovima „žarili i palili“.