ДУБОКИ КОРЕНИ НАЈВЕЋЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ВОЈВОЂАНСКОГ БЛАГОУТРОБИЈА Има алас чарди, ал’ беше и сувоземних

Међу њима свакако предњаче Сомборци, који се, како каже предање, после мајчиног млека прво „причесте“ рибљим паприкашом који се, а то је већ факат, у оригиналном аласком рецепту кува најбоље Дунавом низводно од мађарске Баје па до под Бачку Паланку.
Дакле, о чардама је ових празничних дана реч, али, од старина па до наших дана, по нешто се, ипак, изменило у схватању значења ове речи. Обично данас када се та реч изговори, одмах се мисао и осећај крене пут Дунава или других каквих вода. јер се сада све више чарда за воду везује. Мало ко није чуо за сомборску „Андрић“ чарду и околне дунавско-каналске „Пикец“, „Два магарца“, „Код Швабе“, „Брунаи“, апатински „Шаран“, „Златну круну“... Но, негда, то беше другачије; чарда јесте била и на води, но тада јој се додавала и угарска одредница „Халас чарда“, а ове „сувоземне“, у којима се чешће паприкаш од какве дивљачи или домаћег папкара служио. нису имале друге додатне ознаке сем имена или надимка власника по коме су биле чувене, па их тако називаху и када би се одавно власник променио. Беше их понајвише дуж пута Сомбор-Бездан, а у њима вода и није била тако нужна, осим за коње у запрегама. За најчувенију важила је „Гавранова“ чарда, заснована у сред безданске шуме, а о томе да је била и међу најстаријима сведочи да се први пут појављује у документима варошким далеке 1765.  Чарда беше ниска, од набоја и покривена трском, типично за то време, да би јој кров променила тек власница, нека Јозија и муж њен, пореклом из Лемеша, што ће рећи Светозар Милетића. Но, да не буде забуне, власник и неспорни газда у чарди беше, ипак, Јозија која ће чарду продати 1916, док је Први велики рат био у пуноме замаху, Матији Громиловићу, званом Матиша, наполичару и арендашу из Ненадића. Матиша би спретан бирташ јер остаде упамћено да се, за његова и газдовања снаје му Марије, месечно точило и по 300 литара само вина, по које се одлазило преко Дунава у Барању, мада и Безданац Ференц Шимон беше тада добар снабдевач, како количином, тако и квалитетним вином. Док је трајало, добро је пословало јер путника је увек било доста, па и оних са околних салаша, који све више почеше ту залазити.

За ове из околине, али и оне коју су им се прикључивали у великом броју, па и поиздаље, зими је Матиша приређивао и „балове“, а имала је та чарда још једну занимљивост јер је истовремено припадала атару безданском и моношторском, па на овом првом катастарски беше сама чарда, а на другом пратеће зграде, те су обе управе тражиле свој део пореза. Све ће то чарда подмиривати за Матишина газдовања, али када се он 1922. представи у Господу и чарда ће отићи у заборав. Оно што ће иза ње остати то су салаши које је она својим чувењем привукла да се ту заснију, те је можемо сматрати неком врстом матице за данашње „Козара салаше“, као и оне дуж пута „Мађар ут“, да би касније овде и школа била отворена. Иначе, чарда је и данас препознатљива по салашу и чудној грађевини поред њега, само са стубовима и кровом, јер је служила за збрињавање коњских запрега док се газда частио. Лако је препознати јер нешто пре ње пут скреће десно, а пред њом самом оштро улево, те је право чудо како још нико није на њој колима завршио.

Наравно, да овако важан и проходан пут није могао остати са само једном чардом, па и други ту потражише своје место под сунцем. У непосредној близини од „Гавранове“, на пола километра од ње, нићи ће још једна знана „Њорошева чарда“, истина знатно мања, само са две собе, једна за бирташа и друга за госте. Но, знатно већа беше она звана „Моношторска чарда“ коју 1904. подигоше Лазар Габрић из Гаре и жена му Теза, од Матарића. Од њих ће је за 10.500 пенги, 1943. откупити Јосип и Марија Фратрић, који су добро знали и добро развили посао, па су продавали месечно и до 400 литара вина, а није мањкало укусне и разноврсне хране. Власници су 1958. чарду продали извесном Фрањи Паудићу, који ће престати са радом 1965. и срушити је. И овде су се временом груписали салаши.
Ближе Сомбору, тик до салаша чувене породице и потоњег сликара Хушвет Лајоша која је прва у граду почела са фарбањем текстила и хемијским чишћењем одела, постојала је још пре 1890. чарда која потраја све до 1940. када би срушена. Од оних који су овде точили и хранили путнике и „домаће“, осташе упамћени као први Паја Асталош, те Шима Глувић и жена му Ката. Но, након рушења, овај грунт неће остати без чарде јер знатно касније, 1970. брачни пар Ђерђ Грац из Суботице и жена му Магдалена из Брда код Крања купише већ руиниран салаш са околним земљиштем на коме 1978. ископаше бунар са ђермом и подигоше нову чарду коју назваше „Стари ђерам“. Ова чарда је дуго радила, дуго и била затворена а од пре коју годину нови живот јој дароваше млада браћа Шимон, који се са фудбалерске бауштеле из Немачке вратише.

Као данас и некад је репутација сваке чарде зависила, поред добре хране и пића и од музике, најчешће тамбурашке банде која је у њима музицирала, али то је већ нека друга прича, прича о свирцима овдашњим што су, поред бирцуза и чарди и по ћесарским дворовима, маршалатима и председничким дворовима „жарили и палили“.