(FOTO, VIDEO) „KO NE POJEDE FANAK NA DEBELI ČETVRTAK, ČEŠĆE ĆE GA BOLETI ZUBI“ Donji Tavankut već četvrtu godinu zaredom pretvara se u mirisnu fabriku krofni

Emera Poljaković, 82 godine, i dalje je prva za šporetom.
Njene ruke znaju posao koji brašno, jaja i ulje pretvaraju u radost. Emera Poljaković iz Tavankuta ne pamti kada je poslednji put propustila da ispeče fanak. Mama ju je naučila, komšinica je potvrdila, a decenijama kasnije ona to znanje nosi dalje kao da je uvek bilo njeno.

Za Debeli četvrtak, poslednji četvrtak pred Pokladni utorak, dan kada se po starom bunjevačkom običaju koji praktikuju i drugi Sloveni mora pojesti što masnije da bi se lakše podnelo predstojeće postno uzdržavanje.

Donji Tavankut se već četvrtu godinu zaredom pretvara u mirisnu fabriku krofni. Ovaj dan, poznat i kao "Debeli četvrtak" ili "Masni četvrtak", deo je poklade, perioda veselja i obilja pre Uskršnjeg posta. Tradicija kaže: ko ne pojede fanak na Debeli četvrtak, češće će ga boleti zubi. Šala-ne-šala, u Tavankutu to niko ne rizikuje.

7.000 fanaka, 12 učesnica, jedan cilj

Četvrta po redu Faknijada u Donjem Tavankutu bila je, prema rečima organizatorke Anđele Moravčić, veća nego ikad.
"12 učesnica ove godine, a pregrešno više od 7.000 pomada", rekla je Anđela, koristeći stari bunjevački izraz za fanak. "Ni sme, iskreno, očekivali ovakvu gužvu."

Brašno se menja, ruke ostaju iste

Emera ne krije da su se stvari promenile. Stara znanja su tu, ali sirovine ponekad prave probleme.
"U današnje vreme za brašno ne možemo da odgovaramo", kaže, pa uz smeh objašnjava kako su ona i drugarica Giza isprobavale razna brašna, mešale ih, tražile ono pravo.
"Sad smo probali od jednog brašna, od drugog brašna i dva brašna sjedinjavale."
Nekad, kaže, nije bilo problema. Kakvo god brašno, testo je raslo, fanak se dizao.
Emera i njena drugarica Jasminka zajedno čine jezgro ove tradicije.
"Ja sam 82 godine, ali nije to ništa bez mene. Mi deveru godinu radimo zajedno", kaže s ponosom. Godinama su radile za penzionere kod Prčić Emilije, zatim je stigla Giza Dulić, a rad se nastavio. Tradicija se ne prekida.

Tajna? "Mi volimo da ima plašu oko fanka", kaže Emera. Fanak mora biti mekan, vazdušast, punjen.

Slatki fanci — najpopularniji

Na pitanje šta je ove godine najviše traženo, organizatorka Anđela odgovara bez oklevanja: "Pa slatki fanci." Gužva je nadmašila sva očekivanja.
"Nisam, iskreno, očekivala ovakvu gužvu", kaže. "Na samom otvaranju manifestacije."
Faknijada u Donjem Tavankutu postala je jedna od onih manifestacija o kojima se priča. Nije velika po budžetu, ali je po srcu. Starije žene koje su čuvale recept, mlađe koje uče, deca koja jedu, i svi zajedno za isti sto. I 7.000 fanaka koji ne ostaju.

Bunjevački fanak – miris detinjstva koji se ne meri na vagu

"Kako da vam kažem, to se oseća", govorila je Emera kad bi je neko pitao za recept. I stvarno, bunjevački fanak nikada nije bio stvar precizne mere, već ruke, topline i strpljenja. U svakoj kući pravio se malo drugačije, ali osnova je ostajala ista.
U testo ide glatko brašno, domaća jaja sa dodatkom žumanjaka da budu bogatiji i mekši, toplo mleko u kojem se razmuti svež kvasac, malo šećera da da blagu slatkoću i pomogne kvascu da proradi, rastopljeni puter za punoću ukusa i prstohvat soli da sve poveže. Kad testo naraste, razvuče se, seku se krugovi i ostavljaju da još malo odmore pre nego što odu u vruće ulje.
Prženje je poseban trenutak. Ulje mora biti dovoljno zagrejano da fanak dobije zlatnu koricu, ali ne previše vrelo. Spolja hrskav, iznutra mekan i vazdušast. Kad se izvadi, još topao, posipa se šećerom u prahu koji se lagano topi na površini.
Fanak nije samo krofna. To je miris kuhinje nedeljom, razgovor oko stola, tanjir koji se brzo prazni i ruka koja uvek nudi još jedan. Recept se može zapisati, ali ono najvažnije ipak ostaje u onom "to se oseća".

Tekst foto i video Sandra Iršević

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Dnevnik (@dnevnik.rs)